Piše: Lidija Samardžić
Rade Drainac, pesnik, pripovedač, romansijer, esejista, novinar i boem, nije krio svoje ljubavne jade, a bilo ih je.
Živeo je u svom imaginarnom svetu koji je malo ko razumeo. Govorio je glasno, stalno se svađao, polemisao, pisao i voleo, pa makar i na kratko.
Za sebe je govorio da je genijalni nitkov ili bandit i pesnik i podvlačio je da ukoliko ga ne zapamtimo po pesmama, pamtićemo ga po skandalima.
Radojko Jovanović, siromašni momak iz sela Trbunje kod Blaca, prešavši albansku golgotu, stiže u Francusku gde se školuje i počinje da piše pesme, a po povratku u Srbiju, nastanjuje se u Beogradu i menja svoje ime u Rade Drainac.
Tada otpočinje i svoju novinarsku karijeru koja će mu obezbeđivati kakvu-takvu egzistenciju, a koju će kasnije napustiti zbog iskrenih i suviše oštrih reči. Uvek je govorio i pisao kao što je mislio i živeo kako je hteo ne obazirući se na svet oko sebe.
„On je bio fatalni pesnik na koga su padale žene te epohe, među njima i poznate žene, ali on je imao ljubav svog života. Milica, Cica, kćerka jako bogatog lekara iz Šapca, kućevlasnika. Kažu da je bio dovoljan pogled i ta ljubav je trajala ceo njegov život“, navodi Zoran Ilić, turistički vodič.
„Užasnuti roditelji, pre svega, otac, u patrijarhalnoj Srbiji, neprimerno sa jednim neodgovornim, bez stalnih prihoda, mladićem, raskinu to i na brzinu je udaju za, tada pred kraj studenta medicine, koji je posle bio ugledni lekar. Ali, njen brak, kao i brak Radeta Drainca koji se u Skoplju oženio Darom, ćerkom uglednog hadžije i senatora, iz ugledne i imućne porodice, patrijarhalno vaspitanom, nisu ih sprečili da održavaju prepisku, da joj šalje pesme, pomalo lascivnog sadržaja“, dodaje Ilić.
Drainac je Daru ne baš lepo iskoristio. Potrošio je njen miraz, priča se da ju je čak i tukao, ali ona, patrijarhalno vaspitana smatrala je da je to nažalost, normalno. Ćutala je i trpela.
I Cica i Rade bili su duboko nesrećni u svojim brakovma. Obuzeti jednako snažnom strašću, ništa ih nije moglo spreči da nastave da se viđaju.
Veliki skandal je nastao kada je Rade objavio autobiografski roman. Iako su u njemu imena bila izmišljena, svima je bilo jasno ko su, zapravo, glavni junaci.
„Njen otac besan, jer je vodio računa o svom ugledu, otkupio je ceo tiraž u Šapcu te njegove knjige i spalio misleći da može da spali njihovu ljubav, ali nije mu to pošlo za rukom“, kaže Ilić.
„Posebno interesantna epizoda zgodnog, markantnog Radeta Drainca koji govori francuski, svira violinu, je njegova ljubavna epizoda sa, tada najslavnijom srpskom glumicom, Ljubinkom Bobić. Za tu vezu znamo iz nekih njenih beležaka, koja je sigurno uživala u svemu tome, ali kaže: ‘Ja sam bila balkanska Merlin Monro, živela u vili okružena sjajem, raskoši i luksuzom, i dosta mi je bilo odlazaka u njegovu sirotinjsku mansardu gde je bilo golubova i slepih miševa’“, dodaje turistički vodič.
U Radetov život ubrzo ulazi nova ljubav, najveća bugarska pesnikinja tog doba, Jelisaveta Bagrjana, sa kojom, naravno, nije dugo ostao u vezi. Razlog je bio nova dama. I tako unedogled.
Lepe žene zaposedale su njegovo srce, ali jedina koja je zauvek živela u njegovoj duši bila je lepa Šapčanka. Sem pisanja, pića i žena, Rade nije imao nikakve druge strasti. Bio je sanjar, lutalica i ljubavnik i živeo u svom košmarnom svetu miljama udaljenom od realnost i bio je toga svestan napisavši: „U životu da sretoh čoveka kao što sam ja, odveo bih ga u ludnicu“… ali, ništa kod sebe nije želeo da menja.
„Bio je bolestan od tuberkuloze, lečio se u sanatorijumu u Sokobanji, ali to nije pokazalo rezultate, već u poodmakloj fazi užasne bolesti prešao je u državnu bolnicu u Beograd i ostavio je, kažu, možda, njegovu poslednju belešku da bi voleo da izdrži i da umre na praznik svih radnika. I umro je 1. maja 1943. godine.“
Sahranjen je dva dana kasnije kao siromah o trošku opštine na beogradskom Novom groblju. U registru je napisano: „Bez srodnika, bez ulice i bez broja“. Na večni počinak ispratila su ga samo tri bliska prijatelja.
Izvor: RTS
