Za sad se prave ludi svi Veljovićevi pajtosi, kolege, kumovi, partijski drugovi i kolege kolumnisti iz državnih i prodržavnih medija. Niko da krikne, da makar zakuka za njim. Peru se ruke. Niko ne voli lisice, a svi su voljeli pare i moć
Veljović je bio „bog i batina“. Mogao je da zaposli, da završi, da oslobodi, da dojavi, a mogao je i da naredi da se ispegla ko treba i ko ne treba. Počeo je koristeći pendrek, a na kraju se služio perom. Bio je kolumnista prodržavnih medija, šteta je što njegov angažman nije potrajao. Ali daleko od toga da je Veljović bio Marko Miljanov, za koga je Danilo Kiš rekao da je „u pedesetoj godini slavi svoga mača dodao i slavu pera“. Veljović se nije proslavio ni pendrekom ni penkalom.
Kad se završila premijera predstave koju je pisao moj prijatelj, kad je zagrmio aplauz iz krcate sale, probijao se dramaturg do bine, a za ruku ga je uhvatio stari prekaljeni glumac i privukao ga sebi. Rekao mu je: „Zaletio si se, mnogo si se zaletio“. Bila mu je to najbolja lekcija u životu. Da ne poleti, da se ne zanese, da ne osili prije vremena. Sam sebi da odredi mjeru.
Veljoviću i ekipi nije niko nikad rekao „polako“. Njemu su samo aplaudirali, sve jače i jače. Niko nije smio ništa da (u)kaže. Pred njima je bio brisan prostor, njihovo je bilo samo da daju gas. Medijski su se eksponirali dovoljno, to što ih prepoznaju ljudi na ulici dalo im je za pravo da misle da imaju naklonost ljepšeg pola, a i policajci i kriminalci su se divili takvih vođama, jer su mogli sve, a sad vidimo da su jednom nogom zagazili u vlast, a drugom u kriminal.
Takvo koračanje na kraju dovede do terase, na kojoj u bijeloj trikmajici vođa konjice kači zastavu štipavicama za ogradu balkona. Naravno, u trikmajici, umjesto u uniformi. Kako i doliči lažnim patriotama. Veljović je dokaz da ne postoje samozvane patriote. Ko zagrabi rukom u državni budžet ili zagazi u kriminal, nikad ne može biti patriota, jer takvi muzu državu, ojade je dugoročno. To što se zaklinju u državu i što se prave da je čuvaju, samo je paravan za biznis, to je savremena oproštajnica grijeha koju su sami sebi besplatno obezbijedili. Skupa odijela što nose, preskupa kola što voze, stanovi u kojima se šire, sve je to platio narod, a oni prisvojili.
Ali Veljović se izdvaja po jednoj stvari. Kad su svi shvatili da su pali i da im je najbolje da izigravaju nojeve i gledaju svoja posla, da gledaju kako da pare prebace na rođake i kumove, unučad i u inostranstvo, Veljović se pokazao kao jedini koji je nešto pokušao. On je stvarno sebe ubijedio da je čisti patriota, on se laktao i gurao sa „svojom“ policijom na Cetinju. Bio je to dokaz koliko je otišao daleko, da misli da će pred njim oni koje je stvorio položiti oružje i čekati komandu. Mislio je da je njihov doživotni komandant. Zapravo je izgubio kompas. Zaletio se, a ne zna da leti.
Na kraju, metnuli su mu lisice na ruke. Moguće da je baš Veljović učestvovao u nabavljanju tih lisica. Razmotava se klupko, ko je kome dojavljivao, ko je žmurio, ko je koga izbavio i o jadu zabavio. Veljović je izgleda bio jedna od ključnih poluga nakaradnog sistema. Ali nije bilo prevelikog iznenađenja, ni oduševljenja njegovim hapšenjem. Ljude je bilo sramota. Jer, sve više ljudi postaju svjesni, u kakvoj su državi živjeli i u kakvoj državi i dalje žive. Da su stubovi društva truli, da se tone u mulj sve dublje, da je malo ili ni malo čistih ljudi ostalo. Veljović i ekipa učinili su da niko više nikome ne vjeruje. Svi gledaju u Novovića kao u sunce. Ne daj Bože i da Novović zajebe, pukli bi kolektivno.
Za sad se prave ludi svi Veljovićevi pajtosi, kolege, kumovi, partijski drugovi i kolege kolumnisti iz državnih i prodržavnih medija. Niko da krikne, da makar zakuka za njim. Peru se ruke. Niko ne voli lisice, a svi su voljeli pare i moć.
Veljović nije u zatvoru zbog pisanja. Ali ne bi loše bilo kad je već u Spužu, kad ima obezbijeđena tri obroka dnevno, mnogo vremena i ne ometaju ga društvene mreže i izlasci, da „sjedne“ i napiše knjigu. Nije Malkolm X, ne nadamo se remek-djelu, ali kad bi Veljović razvezao jezik, kad ne bi pisao iz ugla patriote, već iz ugla prvog pendreka, kad ne bi domaštavao, već kad bi bio iskren do koske, bila bi to dobra knjiga. Imali bi što da pročitamo. Vremena ima ali petlje nema. Nije lijepo da mu pod prozor pjevaju „Izađi mala“. Ali bilo bi lijepo da Veljović propjeva.
Đuro Radosavović
Izvor: Vijesti
