Пише: Филип Драговић
Ових дана је у јавности обновљена бесмислена прича о антисемитизму првојерарха СПЦ, међу којима се истиче примјер чувеног Пљевљака, српског патријарха Варнаве Росића, и његових, својевремих, похвалних слова о Адолфу Хитлеру и његовом режиму.
Патријарх Варнава (Росић)¸био је на челу Српске Православне Цркве (СПЦ) у периоду 1930-1937. Прва и основна чињеница која стоји насупрот горе наведене и исконструисане оптужбе, јесте та да се Патријарх Варнава Росић упокојио 29. јула 1937. Дакле, он је дјеловао у тада још увијек мирнодопским условима, будући да је Други свјетски рат започео више од двије године касније, 1. септембра 1939, Хитлеровим нападом на Пољску. У том смислу, изјаве патријарха Варнава којима се благонаклоно говори о политици Адолфа Хитлера и у којима се истичу његова постигнућа Хитлеровог режима, очигледно нијесу дате у циљу подршке њемачкој агресије, империјалној политици или злочину било које врсте. То, између осталог, произилази из цитираних патријархових интервјуа, у којима се изричито открива да патријарх није подржавао ничије империјалистичке циљеве, већ борбу за равноправност свих народа и очувања европског поретка. Посебни утицај на мишљење патријарха о лику и дјелу Адолфа Хитлера, у том смислу, имало је тада владајуће међународно становиште о борби против комунизма и бољшевизма као двије појаве које су у очима тадашњих европских елита представљале посебну опасност по постојећи европски поредак.
У том смислу, потребно је разумјети да је у предратној Европи, 1936, дакле, свега годину дана прије смрти патријарха Варнаве, Њемачки Рајх био домаћин 11. Олимпијских игара које су се одржале у Берлину. Том догађају су присустововали представници 49 земаља, међу којима и САД, Француска, Уједињено Краљевство, дакле, готово све државе Западне Европе, Сјеверне и Јужне Америке, као и многе друге. У истом овом периоду, многе личности које се данас сматрају за непобитне поборнике демократије су гајиле пријатељски однос и симпатије према Адолфу Хитлеру и Трећем Рајху.
Један од њих је предсједник САД Френклин Рузвелт. Рузвелт, који је предводио САД током Другог свјетског рата и који је, својим учешћем на Конференцији у Каиру и Јалти обликовао изглед свијета послије Другог свјетског рата, – управо је он све до 1941. активно сузбијао критике на рачун Адолфа Хитлера, подржавајући чак и промотивне активности Националсоцијалистичке партије. Никоме у нама савременој Европи или САД не пада на памет да због тога, лик и дјело Френклина Рузвелта веже, а још мање сведе на то да је био „симпатизер нацизма“. Када је 2015. британски часопис „The Sun“ објавио кратки снимак из 1933. на којем се могла препознати енглеска краљица Елизабета, која као тада млада принцеза користи нацистички поздрав – Краљевска палата је упутила сљедећи коментар: „Највећи број људи ће ове слике да сагледа у њима одговарајућем контексту и времену. (…) Нико у датом тренутку није имао представу о томе како ће се ствари развити (убудуће). Спочитвати било шта друго је обмањујуће и неискрено“. У истом духу се може тумачити и чињеница да су бројни чланови британске краљевске породице, укључујући и самог краља Едварда 8. прије почетка Другог свјетског рата гајили симпатије према Адолфу Хитлеру.
Међутим, за примјере, наизглед, неспорних личности које се могу на један или други начин, а нарочито злонамјерно, описати као подржаваоци фашизма или националсоцијализнма – није потребно гледати у САД или Велику Британију, такве примјере имамо и у Црној Гори. Ћерка краља Николе, Јелена Савојска, била је формално и фактички краљица Мусолинијеве фашистичке Италије, а такође и носилац ордења додијељеног од стране нацистичке Њемачке. Италијанска краљица Јелена Савојска, у чију част је подигнут споменик у Подгорици (и названа улица) , је била прва италијанска дама која је 1935. подржале акцију „giornata della fede“ у којој је фашистички режим тражио од италијанских супруга да своје вјереничко прстење донирају у подршку остварења колонијалних амбиција фашистичке Италије, конкретно оних у Етиопији. Тада је скупљено преко 2.000 тона злата, којим су се подржали италијански ратни циљеви у Етиопији.
Дакле, овдашњи ”аргументи” против подизања споменика патријарху српском Варнави се углавном састоје у изјавама подршке које је упутио на рачун тадашњег њемачког руководства. Ове изјаве су биле јасно мотивисане и усмјерене, не на подршку Хитлеровог освајачког похода или још мање геноцида над Јеврејима, јер у датом тренутку ни једна ни друга злочиначка чинидба нијесу биле познате нити у току, нити су икада постале познате патријарху српском Варнави који се упокојио 1937. Ваља истаћи да су за вријеме управљања патријарха Варнаве, бројни епископи СПЦ, посебно владика тимочки и касније бачки Иринеј и митрополит загребачки Доситеј, истицали по својим јудеофилским ставовима и дјеловањима. „Загребачки митрополит др Доситеј честитао је септембра 1933. Јеврејима Нову годину, а затим је истим поводом посетио надрабина др Гавру Шварца. У јеврејској штампи тим поводом је истакнуто да се митрополит често залагао за пријатељске односе и мир међу следбеницима разних вероисповести, као и да је овај пријатељски гест произвео дубок утисак на јеврејско становништво.“
У образложењу којим се, ових дана, одбија подизање споменика Варнави, на више мјеста се цитирају дјелови из изјава патријарха Варнаве које су пренијете у службеном листу СПЦ „Гласник“ и/или у гласилу јеврејске заједнице „Жидов“. Међутим, аутор антицрквеног образложења селективно и тенденциозно бира које ће изјаве и у ком контексту да пренсе, свјесно изостављајући изјаве из истих гласила које несумњиво осликавају лик и дјело патријарха Варнаве Росића на сасвим други начин, и то управо у дијелу његовог односа према јеврејској заједници.
Филип Драговић: Не зна им се ни род, ни помоз Бог
Тако, поводом смрти патријарха Варнаве 1937. године, Гласник СПЦ преноси изјаву врховног рабина Исака Алкалаја. У изјави саучешћа врховни рабин др Исак Алкалај нагласио је и следеће: „Ову жалост наших православних суграђана југословенски Јевреји утолико више осећају, јер су они поред благородне и заслужне Православне Цркве свагда уживали све благодети свог материјалног и духовног живота.“ У Гласнику су пренијети и изрази саучешћа Јеврејске општине у Београду, Јеврејске сефарске верисповедне општине, Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије. Највиши представници јеврејске заједнице су у име свих тадашњих југословенских Јевреја изразили искрено саучешће због смрти патријарха Варнаве, конкретно коментаришући његову личност тако да је он „својим ставом према свима вјероисповјестима знао да прибави поштовање свих грађана без разлике“.
Дакле, Јевреји савременици патријарха Варнаве, који су свакако потпуније и боље били упознати са укупношћу његовог дјела и лика него што је то случај са савременим политички мотивисаним, критичарима, дали су коначан и позитиван суд о његовој личности.
Нарочито је нетачно и обмањујуће патријарха Варнаву, који је био противник политичке зближавања са фашистичком Италијом и који је због тога на послијетку и стао у отворени сукоб са југословенским државним руководством у току тзв. „конкордатске кризе”, описивати или димензионирати као симпатизера нацизма или фашизма. Патријарх Варнава се у свом политичком дјеловању у континуитету сврставао у ред заговорника и промотера западне демократије, што у односу према фашистичком блоку, што у односу према комунистичком блоку. О томе постоје бројни докази, понајвише они који описују догађаје везане за поменуту конкордатску кризу. О дјеловању патријарха Варнаве, које је представљало сушту супротност наци-фашистичким, расистичким и шовинистички свјетоназорима, бивајући усмјерено ка помиритељском зближавању сусједских народа свједоче бројни детаљи из његове биографије, од којих ћемо да поменемо само неке.
За заслуге на пољу зближавања два братска народа и две православне цркве, бугарски краљ Борис Кобург лично је одликовао патријарха Варнаву Великим крстом Светог Александра I првог степена, а митрополит старозагорски је посвједочио да је патријарх Варнава био „велики духовни радник и искрени борац за бугарско-југословенско зближавање и братство“, називајући га „стубом православља“. Варнава је примио Орден Ливанске Републике 1 реда. Антиохија је тада била под протекторатом Француске. Орден је представљао израз поштовања и захвалности Антиохијске патријаршије Српској за сву њену помоћ. Патријарх Варнава је том приликом нагласио да су међуправославни сусрети и јединство од суштинског значаја у том тешком времену за православље, истичући истовремено спремност СПЦ да прими на школовање студенте Антиохијске патријаршије.
Директну помоћ патријарха Варнаве уживала је и Албанска православна црква, чији је архиепископ Висарион не једном наводио да „по подвизима и делима сматра патријарха Варнаву за светитеља“. Он је истицао да „дугује велико признање“ управо српском патријарху Варнави, јер је он био први православни патријарх који је „благословио мене као епископа целе Албаније и аутокефалне њене цркве“. У том смислу је изразио „праве мисли и осећања захвалности свих албанских националиста према патријарху Варнави и Српској патријаршији за духовну помоћ коју је она пружила организацији аутокефалне албанске Цркве у најсудбоноснијим тренуцима“.
Све ово несумњиво свједочи да су оцјене о патријарху Варнави изнјете у недавно активираној антицрквеној кампањи обмањујуће, злонамјерне, површне и у крајњем нетачне. Бројне личности које се високо цијене у савременом демократском свијету посједују инцидентне изјаве или чинидбе, које, ако се узму ван контекста и духа њиховог времена и некритички смјесте у наше – готово неминовно производе негативну реакцију. Тако се Џорџ Вашингтон, чије име носи један од највећих подгоричких булевара, умјесто оца оснивача америчке државе, свјетске уставности и демократије – може “реинтерпретитати” као један од највећих америчких робовласника, у чијој својини је било преко стотину робова. Вистон Черчил се може исто тако реинтерпретитати као расиста, итд.
