Пише: Милован Урван
У Црној Гори културни живот никада није био динамичнији — и никада безначајнији. Та привидна контрадикција говори много више о друштвеном контексту него о самој култури. Док институције, удружења и фестивали ничу и опстају, а медији редовно прате културна дешавања, стварна рецепција културе у јавности остаје слаба, декоративна и често – симболична.
Култура је препуштена „културним радницима“ и формално институционализована, али тиме није постала ни елитистичка, ни авангардна – већ маргинализована. Иако се у телевизијским програмима често могу чути гласови писаца, уредника, глумаца или музичара, њихова присутност најчешће служи као дио забавног или протоколарног садржаја. Истинска сврха културе – да преиспитује, узнемирава, уздиже и обликује заједницу – изгубљена је у гомили самопромоције, политичког рачунања и естетске млитавости.
Посебно илустративан примјер је феномен три годишња сајма књига у Подгорици. Умјесто да обогате културни простор, они функционишу као три идеолошке територије – са јасно одређеним политичким и националним бојама. Сајам није мјесто сучељавања идеја, већ платформа за дистрибуцију културног капитала, гдје је промоција књиге често у другом плану у односу на расподјелу буџетских средстава и симболичку моћ.
Културна сцена, у ширем смислу, пати од истих подјела. Умјесто публике, многе промоције и догађаји имају – присуство колега. Програме често организују они који ће исте вечери и наступати, аплаудирати и објавити фотографије са догађаја. Политичка лојалност и интересна повезаност замјењују критеријуме умјетничке вриједности. Унутар појединих заједница, па и националних, постоје фракције које се међусобно игноришу или бојкотују, а култура постаје поприште унутрашњих ратова са мало публике и још мање одјека.
Парадоксално, највећи одзив често имају аматерска књижевна друштва. Њихове вечери су добро посјећене – али не због интересовања за књижевност, већ због броја чланова који једни другима читају, аплаудирају и обезбјеђују бројност. На том нивоу, бар постоји ентузијазам – али он ријетко прераста у виши естетски или друштвени домет.
Институционална удружења, која формално баштине традицију професионалне културе, често дјелују подједнако аматерски – са нагласком на административну улогу, а не на продукцију вриједности.
Црногорска култура, данас, није мртва – али живи животом смањених очекивања. Она је жива форма без утицаја. И управо зато, више него икада, потребна нам је стварна културна политика – не она која дистрибуира средства, већ она која гради публику, подстиче одговорност и не плаши се квалитета.
