Музеј посвећен невиним жртвама тоталитарног режима Енвера Хоџе, иaко се налази у самом центру Тиране, скривен je од очију пролазника. Зидана од црвене цигле, обрасла бршљаном, у сталној хладовини, па чак и онда када је неподношљива жега у граду, зграда најмлађег музеја у Албанији „Кућа лишћа“, отворенa 2017 . године, најинтигрантнија је дестинација за туристе.
Заклоњена великим дрвећем и зидовима околних зграда, онима који за њу знају, и даље леди крв у жилама. Изграђена је 1931. године на имању које је некада припадало Есаду Паши Топтанију за потребе прве гинеколошке клинике у земљи. Посетила сам је више пута када год би родбина или пријатељи дошли из Србије, али осећај је увек исти.
Пред самим вратима, на улазу у двориште музеја, мешају се емоције и низ кимчму ми пролазе жмарци од помисли да су се у њој некада рађали и гасили животи хиљаде Албанаца. Зграда је била једно време и главни штаб Гестапа, а потом од 1944. године седиште Сигуримија, албанске тајне службе чији је посао био шпијунажа, прогон, и мучење политичких неистомишљеника режима Енвера Хоџе. Синоним за тортуру и егзекуције.
И данас, да бисмо ушли у музеј, прво пролазимо кроз један простор, па у двориште, што изазива осећај као да морамо да прођемо неке провере пре уласка. Међутим, насмејано лице двадесетпетогодишњег Фабија Тоске, млађег кустоса који ме је дочекао на вратима, разбило је сав непријатни осећај који сам имала и мисли у које сам залутала.
Албанци, иначе, деци дају таква имена, италијанска, енглеска, интернационална, али и српска: Војислава, Николета, Мартин, Марк. Љубазно ми се обртио, и када сам му се представила и рекла да сам из Србије, поздравио ме је са „Добар дан“.
Прича ми да је у музеју са више соба на два спрата изложено око две хиљаде инструмената коришћених за снимање објеката, праћење и прислушкивање грађана, дипломатских представника и интелектуалне елите Албаније.
Каже, осмишљен је тако да сведочи о злогласном времену једне идеолошке владавине у којој су невине жртве страдале, али и да прикаже све морбидности тоталитарног режима човека који је земљом владао четири деценије. Већина докумената и предмета позајмљена је из архива Министарства унутрашљих послова Албаније.
Приземље музеја објашњава хиерархију и начин функционисања Сигуримија, ту се некада налазила соба за испитивања, у којој су саслушавани грађани над којима се спроводила тортура током поступка, мучени пуштањем струје, пребијани изгладњивани, као и фотографије са политичких суђења оних који су били осумњичени за деловање против Комунистичке партије рада.
На зидовима су исписана имена жртава осуђених на доживотне казне затвора, отераних у логоре, и оних над којима је извршена смртна казна. Међу њима је и фотографија зета Енвера Хоџе који је погубљен. Фабио је посебну пажњу посветио младој и у то време врло образованој Мусини Кокалари, која је била и права жена писац и један од оснивача Социјадемократске партије Албаније.
Због политичког деловања 1946. осуђена је као дисидент и народни непријатељ. После 18 година проведених у затвору Бурел, изолована и под сталним надзором, живот је провела у интернацији у граду Решен, на северу Албаније, где је радила као чистач улица. Умрла је у крајњем сиромаштву 1983. године. Никада јој није било дозвољено да настави са писањем.
Микрофони, диктафони, камере, траке, апарати за прислушкивање, системи за аудио и видео-контролу, уређаји за транскрпицју, у то време најсавременија опрема коришћена је за шпијунирање и контролу грађана. Сигурими је апаратуру куповао у Кини, Совјетском Савезу, али и у неким европским земљама. Касније је, каже Фабио, Албанија развила и своју технологију, све како би спречио критике режима, недозвољене радње попут шверца, покушаја бекства из земље или исповедања вере.
Али, према његовим речима, најпоузданије информације у Сигурими стизале су од грађана који су сарађивали са агентима службе „живи микрофони“ који су били подељени у четири категорије, 1953. године чак њих 16.850 је шпијунирало за Сигурими.
„Кућа лишћа“ је била повезана и са свим важнијим иституцијама у Тирани, али и с кућом Еневра Хоџе. У њу су се сливале и обрађивале све информације. Уређаји за праћење и прислушкивање постављани су у куће, на радна места, у торбе, сандале, кравате. „Велики брат“ је био присутан свуда. Отуда на другом спрату опремљена дневна соба типична за свако албанско домаћинство.
Пажњу ми је привукао мали фрижидер „ободин“ какав је некада имало и свако југословенско домаћинство. О њему постоји документарни филм који су снимале тајне службе полиције и Сигуримија, а који се приказује у једној од просторија на другом спрату музеја.
Иако рођен после смрти Енвера Хоџе, Фабио је изузетан познавалац историје коју је завршио на факултету у Тирани где је и магистрирао. Причао ми је како је и код њих, као и некада у Југославији, прављен дневни журнал који се приказивао пре филмских пројекција.
Биоскпи су били главно место где су се могле видети и чути вести из партије и пренети партијске поруке, јер телевизоре и радио није могао свако да има. За те уређаје биле су потребне посебне дозволе партије и државне администрације.
Биоскопи и журнали били су још једна врста Енверове пропаганде, како би се обрачунао с неистомишљеницима, али и с оним државама које су биле либералније, комунистичке. На пример, с Југославијом која је, каже Фабио, била претња идеологији Енвера Хоџе јер се тамо слушала музика, и носио џинс.
Тако су приказивани журнали Црно тржиште дипломата у коме су главни актери управо биле дипломате југословенске амбасаде у Тирани осумњичене за шверц златом, фрижидерима и осталом забрањеном робом у комунистичкој Албанији, као што су фармерке и тако даље.
Филм траје петнаестак минута и приказује се у једној од соба на другом спрату где се налазила и лабораторија за развијање филмова, израду фотографија, али и читање писама која су из дијаспоре стизала у Албанију као и тестирана на отрове, она писма која су била упућена „другу Енверу“.
И кад помислих да сам све видела имала сам осећај да крици још увек одјекују ходницима Куће лишћа, Фабио ме је повео у још једну просторију како би ми показао да су многи уређаји у функцји и још увек раде.
И све је могуће видети, досијеа невиних жртава, статистику. У време Хоџине владавине више од 100.000 грађана је било у радним логорима, 20.000 у затворима, а њих око 6.000 је убијено или нестало.
Извор: РТС
