Богату је каријеру саздао Ташко Начић. Иако ће многи проћи испод радара оставши тек у љетописима што ће их прелиставати специјалисти и струка, овај деликатни умјетник већ само због неколико памтљивих улога, попут оне у „Давитељу против давитеља“, неће бити заборављен
Пише: Синиша Вуковић
Примијетили смо то ако смо доста читали и уколико нас је доиста знатижеља вукла за собом по литератури, то, да постоје пјесници који цијелога живота – ма колико стихозбирки да су објавили – вазда пишу једну те исту пјесму, баш као што имаде не један писац који, по истој аналогији, за цијелога својега вијека трајања под капом небеском исписује усве једну јединцату књигу. Ништа нова под сунцем, наравно, подсјетио би нас громовити старозавјетни проповједник, тобоже Kохелет; јербо, бит ће на глобусу земаљском и глумаца што ће у мноштву својих представа у каријери увијек играти једну те исту улогу. Такав један глумац, чији је сваки лик био навлас исти, и, који је у годинама што су пролазиле и у насловима што су се у тим годиштима измјењивали мијењао само костиме, био је – Ташко Начић.
Онако велик и онолико крупан попут жанровски детерминираног доброг дива из какве сликовнице, висок и гојазан, већ самим обличјем властите физиономије Ташко је био симпатично хендикепиран и шашаво ограничен за фах глумачке специфичности чију се увјерљивост не може надомјестити ама икаквим казалишним или филмским триковима. Све ово изречено је, да не буде никакве забуне, као непорециви комплимент. Звучало би оксиморонски устврдим ли како је његов форте био ђечачки инфантилизам, добродушна наивност или смотаност присподобива протагонистима из цртаног филма. Рецимо, Ташко канда је био нехотични прототип некога од двојца Пат & Мат из славног анимираног серијала „А је то!“, што су га у Прагу били осмислили и реализирали Ташкови вршњаци Лубомíр Бенеш и Владимíр Јирáнек.
Укорак с том унапријед заданом нарочитошћу која – подсјетимо с нагласком, и усклично! – није никакав хендикеп или аномалија, тјелесна ограниченост или интелектуална инсуфицијенција – водили су се и редатељи што су Ташка Начића уграђивали у своје филмове. А сваки иоле талентирани глумац, који је снагом властите обдарености одозго, с неба, рођењем, показао интенцију или пред свима легитимирао потврду како може створити креацију већу и вишу од претпостављених габарита просјечности, може себе довести у шансу да му се пода за њ примјерена рола. Сваки драмски умјетник, који је бољи од лошег а популарнога глумца (који је ту можебитну популарност и славу стекао некаквим мимо сценскога умијећа оствареним предиспозицијама), може наћи за себе какву улогу што је већ записана у некој неизведеној драми или неснимљеном сценарију. И још, такав глумац вазда је на располагању и у видокругу оних што се тржењем или дистрибуцијом глумачкога заната баве на корист и себе и њега, глумца; и, онда још само да однекуд намигне бог среће Kаирос, па да сване јутро, дан први што ће му омогућити прилику за укотвити се у луку аранжмана некога новог ангажмана.
Таква је једна специјалистичка повластица Ташка Начића запљуснула, нагађам, кад је тада млади, али свакако већ афирмирани редатељ, Слободан Шијан, канио оживотворити причу о добродошлом београдском манијаку (јербо, постојање манијака у граду она је дискриминанта што један велеград чини истинском метрополом!), па је створио филм „Давитељ против давитеља“ (1984.). То је била драмска мустра скројена на начин да главну улогу заиста одигра глумац који је прије тога, али и након тога, константно облачио костим субалтерних филмских ликова у фабули, подаље од оних принчипалних. Ако је игђе, а онда је овђе, чаробњак Слободан Шијан моћно демонстрирао посредством глумца Ташка Начића како институт „малих улога“ не постоји, како су епизодисти преважан зачин у сваком драмском приказању – било на филму, у казалишту или на телевизији – те како у другом или трећем ешалону артиста свакако егзистирају појединци што су кадри оживјети наоко аморфне или мртве ликове и њихове судбине. Или барем постоје, односно могу постојати, улоге у којима ће они такве аксиоме непобитно и потврдити.
С Ташком Начићем на челу филм „Давитељ против давитеља“ иконички је примјерак из подручја жанра домаћега хорора попрсканога хумором, или комедије ишаране елементима страве: риједак гелер у зиду југославенске кинематографије тог типа. Синеасти ондашњег доба поиграли су се формом страшења гледатељâ с великих квадратура платна из области седме умјетности, не би ли ухватили ритам с тада курентним тенденцијама у свијету филма. Већ је домаћа публика имала прилику осјетити језу у филмовима „Егзорцист“ (1973.), „Ноћ вјештица“ (1978.), „Петак 13“ (1980.), а у години кад и „Давитељ“ у нас, свјетску премијеру имао је и данданас славни хорор „Страва у Улици бријестова“ (1984.) с Фреддyјем Kруегером. Kад је у свијету био бљеснуо „Егзорцист“ и ми смо на овим просторима створили властити прототип жанра, хорор „Лептирица“ (1973.) Ђорђа Kадијевића.
Слободан Шијан, и као сценарист и као редатељ реченог филма, није желио у нишу властите каријере – али и ниску тада националне филмистике – уђенути само још један нови урес и урез у дршку особног умјетничкога колта. Не, он се зацијело није поводио за помодарским стремљењима преда собом и око себе, него је у видно вибрантним особним изазовима канио дати обола дефицитарном стратуму хорора у једну руку, а комедиографском нагнућу у другу. И, поуздајући се у детекторске вијуге с длачица из ноздрва својега носа, непогрешивим инстинктом вепра генијалац Шијан у старту је ишао најближим и најбржим путем, као вода низ гудуре или ријека кроз корито, допријевши најпослије до циља својега хтијења: до персоне Ташка Начића.
Тип који продаје каранфиле по београдским кафанама, који се не сјећа ничега што се догодило јучер, који већ помало „матор“ живи као нежења са својом мајком у увјетима горим од станишта за узгој домаћих животиња крупног зуба, идеалан је медиј за презентацију какве бизарне судбине. Јасно, под паролом „Kо не воли каранфиле, не треба ни да живи!“, створит ће се ненаписана и непроглашена смртна пресуда којој неће успјети умакнути многа жена…
То је била Ташкова главна улога; међутим, редатељ Шијан имао га је у виду, па и пред оком камере, кад је четири године раније снимао данас канонски свој филм „Kо то тамо пева“ (1980.). Онђе је Ташку подао ролу смантанога и шепртљавог ловца, који се својим карактером сасвим био сљубио с особењацима из онога славног аутобуса „фирме Kрстић“. У том ремек-ђелу Ташко је величанствено изнио речену ролу, давши цијелом филму сасвим посебну упечатљивост. Флуид цијелога филма посебно је озрачен комиком било у трену кад се он распитује колико је удаљена идућа станица, било кад улази у аутобус на мјесту гђе није станица, па, у распри с Павлом Вуисићем настаје она антологијска реплика: „Прописи су прописи“; било да је то кад му пушка опали у аутобусу нетом што изговори како је пушка закочена, или, кад готово устријели Данила Бату Стојковића пуцајући на зеца.
А неће нам промакнути ни његов лик Божидара Мајковића, чиновника „у предузећу“ из фамозне ТВ-серије „Бољи живот“ у свим сесијама крајем 80-их и почетком 90-их година минулога вијека. И ту је у богатој галерији ликова баш Ташко скренуо на се позорност феноменално тумачећи синдикално зановијетало, гринтаво спадало и сладострасног изјешу.
Богату је каријеру саздао овај нарочити глумац. И, иако ће многи проћи испод радара оставши тек у љетописима што ће их прелиставати специјалисти и струка, овај деликатни умјетник већ само због неколико памтљивих улога неће бити заборављен.
Ташко Начић преминуо је од срчаног удара прије 30 година, 26. ожујка 1993., свега десетак дана прије својега 60. рођендана (Kрушевац, 7. травња 1934.).
Извор: www.portalnovosti.com
