U najnovijem intervjuu koji je dao ruskoj državnoj agenciji „Novosti“ (FAN), Aleksandar Dugin primećuje kako se Putinova politička strategija do početka specijalne operacije u Ukrajini sastojala u „spajanju dve uzajamno isključujuće stvari“.
On je, kao i Den Sjaoping, hteo da Rusija bude „deo Zapada, ali njegov suvereni deo“. Ta formula se pokazala i teorijski i praktično neodrživom, jer „Zapad“, rečju Dugina, „prihvata samo onog ko se odrekao suvereniteta“, stoga je „pre ili kasnije morao da dođe trenutak izbora – uključenje u zapadni globalni model ili suverenitet“.
S tim u vezi Dugin u navedenom intervjuu ukazuje na jedan važan detalj. Nakon što je počela ruska specijalna operacija u Ukrajini aktuelni predsednik Saveta za spoljnopolitičke odnose (Council on Foreign Relations), diplomata Ričard Has na jednom savetovanju je formulisao stav prema kome „nema smene režima u Rusiji, već smene Putina“. Takav stav Dugin tumači time što „naš režim, za razliku od iranskog, u potpunosti odgovara, zato što je skrojen prema modelu iz devedesetih godina“.
„Ne odgovara im samo Putin, jer brani suverenitet svoje zemlje“, zaključuje Dugin.
Prividno nesaglasje
Ako je predsednik moćnog Saveta za spoljnopolitičke odnose tvorac formule smena Putina, a ne ruskog režima, onda nije slučajno što je Bajden svu verbalnu paljbu usmerio na predsednika Rusije. Iz ugla ratnog cilja američkih globalista, koji je formulisao Has, upotreba kvalifikacija „agresor“, „ratni zločinac“ i „kasapin“ ne deluje kao politička nesmotrenost dekoncentrisanog tvrdoglavog starca iz Bele kuće, već kao deo jasnog i čvrstog plana.
Zanimljivo je da je Ričard Has istovremeno i jedan od onih koji se uz državnog sekretara Entonija Blinkena poduhvatio posla „peglanja“ izjave koju je Bajden dao prilikom nedavne posete Poljskoj, u kojoj je ocenio kako Putin „ne može da ostane na vlasti“. I dok je Blinken objasnio kako SAD „nemaju strategiju promene režima u Rusiji ili bilo gde drugde“, Has je na svom tviter nalogu napisao da je „Bajdenov komentar učinio ionako složenu situaciju još složenijom, a opasnu još opasnijom“, savetujući Bajdenove pomoćnike da ruskim kolegama što pre upute poruku da su SAD „spremne da rade sa ruskom vladom“.
Iza prividnog nesaglasja u američkom establišmentu krije se taktika prema kojoj Bajden izlazi sa zvaničnim američkim ratnim ciljem – trajno uklanjanje Putina – dok niži ešeloni vlasti navodno koriguju američkog predsednika, a zapravo služe da pripreme teren za pokušaj „dvorske revolucije“, nalik onoj iz februara 1917. Jer, kako primećuje Dugin, pravni, ekonomski i politički model uvezen u Rusiju početkom devedesetih još uvek nije promenjen u tolikoj meri da „dvorska revolucija“ globalistima ne bi mogla da završi posao.
Naknadne korekcije Bajdenovih izjava od strane njegovih najbližih saradnika i savetnika istovremeno imaju za cilj da poprave negativnu reputaciju organizatora „narandžastih revolucija“ koju SAD uživaju u vladajućim krugovima pojedinih ključnih američkih saveznika na Bliskom i Srednjem istoku, a koja je svakako jedan od razloga zbog kojih se Turska, Saudijska Arabija, UAE i Pakistan nisu pridružili ekonomskom ratu političkog Zapada protiv Rusije.
Suverenitet po svaku cenu
Dugin ne sumnja u to da je Putin prešao Rubikon i da je „odlučio da po svaku cenu brani suverenitet“. Prema njegovom sudu „specijalna operacija jednostavno ne može biti dovedena do pobede bez buđenja ruskog faktora“, odnosno bez mobilizacije naroda, a „narod je spreman“ za to. Problem je, po Duginu, u „eliti koja je preostala još iz devedesetih godina, koja uistinu mrzi naš narod“, pa stoga ne mobiliše narod, u najširem smislu tog pojma, već specijalnoj operaciji u Ukrajini pristupa kao nekakvom tehničkom pitanju. Takvu odnarođenu elitu Aleksandar Dugin naziva „šestom kolonom“.
O problemu odnarođene birokratije koja je sprečavala neposredno opštenje vrhovne vlasti i naroda u upravnom modelu pravno vesternizovane Ruske imperije pisao je još Lav Tihomirov, proročki predviđajući nekih desetak godina pre revolucije da će zbog takvog otuđenja između naroda i vrhovne vlasti sve greške birokratije pasti na teret vrhovne vlasti. Birokratija sprečava da pojedinac bude, rečju Ivana Iljina, „građanin u istinskom smislu te reči“, a to je onaj koji „vodi autonomni duhovni život, ima autonomnu pravnu svest i samostalno gradi svoj život i život svoje države“. Nesamostalni pojedinac nema osećanje sopstvenog duhovnog dostojanstva, a po rečima Iljina „narod koji nije vođen ovim osećanjem osuđen je na teška istorijska poniženja“.
Putinov poziv dobrovoljcima da se uključe u rat protiv NATO-a na teritoriji Ukrajine, kao i nedavni početak formiranja novih vojno-civilnih organa vlasti u gradovima Hersonske i Zaporoške oblasti (koje se nalaze van okvira DNR i LNR), jasan su signal da vojna operacija na Ukrajini ne samo da neće biti brzo okončana već i da je izgubila dosadašnji tehnički karakter. Promena karaktera rata u Ukrajini morala bi neminovno da dovede i do postepene promene recipiranog sistema upravljanja u samoj Rusiji, a njegova promena smanjila bi mogućnost izvođenja „dvorske revolucije“. Ako u uslovima rata ne može da se vrši konstitucionalna reforma državnog zdanja, moguća je pojava novih narodnih „opolčenaca“ iz ruske provincije, nalik Kuzmi Minjinu i Dimitriju Požarskom s kraja Smutnje 1612–1613. godine, koji bi trebalo da preuzmu deo političke moći sa sadašnjih oveštalih i delom nepouzdanih upravljačkih struktura.
Zoran Čvorović
Izvor: Pečat
