Piše: Kristina Kljajević
Velike kuće utonule u tešku prolećnu zemlju, junaci koji sanjaju radije „nego da gledaju zbilju”, kaldrma, mirisi bilja i ruža, bašte ograđene tarabama, pesma, strah, strast i želja.
Sve ove reči utkane su u prozu Borisava Stankovića, srpskog pisca koji je stvarao s kraja 19. i početkom 20. veka.
Međutim, Stanković je mnogo više od priče o sevdahu i razuzdanim životima na vranjskim ulicama.
Iako su njegova dela dugo bila posmatrana kroz prizmu Vranja, on je pre svega jedan od prvih, u užem smislu reči, modernih pisaca u Srbiji, objašnjava Branko Vraneš, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu.
„On spada među najbolje pripovedače unutrašnjeg sveta žene i kritičara patrijarhalnog društva”, dodaje Vraneš.
To se vidi u najznačajnijim delima Borisava Stankovića, poput romana „Nečista krv”, drame „Koštana”, priča „Uvela ruža”, „U noći”, „U vinogradima”.
‘Njihova je kuća bila stara’
O privatnom životu pisca ne zna se mnogo.
Roditelji su mu umrli tokom ranog detinjstva, jedno za drugim, pa ga je odgajala baka.
Likovi starijih žena koje brinu o unuku u gotovo napuštenim kućama i nemaštini, pojavljivaće se u nekoliko njegovih priča.
„Ona je retko išla drugima, kako ne bi i oni nama dolazili i videli našu sirotinju koju je već ceo svet gledao.
„Ali ko bi došao, taj je bio ugošćen kao kod najbogatijeg jer je ona uvek nabavljala najbolju kavu i rakiju za goste. Bila je ponosna, povučena”, govori junak Stankovićeve pripovetke „Uvela ruža”.
Posle bakine smrti, Stanković upisuje Pravni fakultet u Beogradu, ali je morao da proda porodičnu kuću kako bi plaćao studiranje.
Upravo je kuća reč koja će se najviše puta pominjati u njegovoj prozi, pisao je Novica Petković u kritici „Sofkin silazak”.
Zarobljeni sanjari i sanjarke
Roman „Nečista krv” počinje ne samo pominjanjem kuće, nego i njenim proširenim opisom, jer je najveći strah glavne junakinje da će njena porodica prodati kuću.
Okovana snažnim patrijarhalnim normama, kasnije otkriva da su „prodali” nju – udajući je za dečaka, baš da bi sačuvali kuću.
Taj dečak će kasnije postati njen zlostavljač.
Kada se Sofka pojavi u romanu, ona je„slobodna, ništa ne krijući na sebi, sa izvučenom iznad čela šamijom i skrivenim cvećem po kosi”, gleda slobodno u prolaznike.
„Sofka u isto vreme strada od patrijarhata, ali je prikazana i kao heroina unutar tog sistema”, smatra profesor Branko Vraneš.
Ovo nije jedini tip zarobljenosti s kojim se Stankovićevi junaci bore.
„Prvi je društveni, a drugi metafizički, jer oni ne mogu da podnesu svu silinu života, njegove lepote i strasti.
„To se najbolje vidi u slučaju junaka koje zanosi pesma i muzika, poput Mitketa iz drame ‘Koštana’ koji je ‘bolan što je živ’”, dodaje on.
Stanković je kritikovao patrijarhat i iz ugla muškarca, posebno onih emotivnih koji nisu u stanju da se izbore sa stegama koje im društvo nameće, kakav je bio gazda Mladen u istoimenom nedovršenom romanu.
Mladen završava tragično, jer nema snagu da opravda nametnuti teret da bude naslednik i glava porodice. što se od njega očekivalo.
Ljudi sa margine
Stankovićeva proza „istražuje i mesta i junake koji su do tada u književnosti bili marginalizovani”, dodaje profesor Vraneš.
U zbirci pripovedaka „Božiji ljudi” opisuje sudbine prosjaka, ljudi sa invaliditetom i mentalnim poremećajima.
I ovde su kratke putanje od uspešnih i bogatih domaćinstava do društvenih periferija.
Jedna od junakinja, Naza, „oprana, iskprljena i lepo povezana”, isprva je bila sluškinja u gradu.
„Ali kako je taj gazda hteo da je siluje to preplašena od toga, kao sumanuta, pobegla iz varoši i više nije htela da služi, već je počela da prosi”.
Stanković je prepoznao silovanje kao jedan od problema društva tog doba i bio mu je čest motiv u delima.
Gotovo 100 godina posle njegove smrti i dalje je ovaj tip rodno zasnovanog nasilja vrlo prisutan.
Duh Vranja i ‘staro tursko’
„Dan se smiruje. Po ćilimu igra klonuo sunčev zrak. Sa ulice dopire svirka, graja.
„U sobu rupi puno devojaka kličući, pevajući i igrajući. Neke uzele tepsije mesto dahira”, opisuje Stanković u drami „Koštana“.
Vranje je, kao i ostatak Srbije, do početka 19. veka bilo pod turskom vlašću i u to vreme su izgrađene mnogobrojne džamije, konaci i hamami – javna kupatila.
Upravo će prostor južne Srbije, govor, predeli i način života biti važni za Stankovićevu prozu.
„Staro tursko” – ovako je starija kritika opisivala atmosferu u Borinoj prozi.
Dugo je bila primer realizma, pravca u književnosti koji je predstavljao ogledalo društvene stvarnosti.
U poslednjih nekoliko decenija sve se više uviđa modernost Stankovićevog dela na različitim nivoima, ukazuje Branko Vraneš.
Odjeci i uticaji Stankovićeve proze pronalaze se i kod drugih pisaca, poput Miloša Crnjanskog, dodaje profesor.
- Borisav Stanković je rođen 1886. godine u Vranju.
- Pesme je počeo da piše još u gimnaziji, a prozu nekoliko godina kasnije.
- Prva knjiga koju je objavio je zbirka pripovedaka „Iz starog jevanđelja”, a potom po završetku studija prava 1902. godine, iz štampe izlazi drama „Koštana”.
- Za vreme Prvog svetskog rata bio je u logoru.
- Kasnije je radio kao novinar i pri Ministarstvu prosvete novonastale Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
- Preminuo je 22. oktobra 1927, u 51. godini.
Na velikom i malom platnu
Stankovićeve junakinje često su bila inspiracija za filmove i serije.
Tako se prva verzija „Nečiste krvi” iz 1948. godine u produkciji Avala filma zvala – „Sofka”.
Scenario je pisao nadrealistički pesnik Aleksandar Vučo, a film je prikazan i na Venecijanskom filmskom festivalu.
Više od deceniju kasnije, pojavljuje se i prva televizijska verzija Stankovićeve „Koštane”, drame o romskoj pevačici koju stanovnici Vranja udaju protiv njene volje.
Kasnije su Koštanu glumile brojne glumice i pevačice, a među najpoznatijim su izvedbe Olivere Katarine, Snežane Savić i Usnije Redžepova.
Tokom 1990-ih snimljen je film „Nečista krv” sa Radetom Šerbedžijom i pevačicom Svetlanom Ražnatović, sa motivima iz oba ova Stankovićeva dela.
Od nekih elemenata filma nastala je i serija „Tajne nečiste krvi”, emitovana 2012. godine.
Najnovije ostvarenje inspirisano prozom Bore Stankovića je film „Nečista krv: greh predaka” iz 2021. godine koji prati raskalašan život Sofkinih predaka o kojima pisac pripoveda u prvom delu romana.
Adaptaciju scenarija radila je pesnikinja i dramaturškinja Milena Marković.
Stanković danas: U svetlu feminističkih teorija
Pripovetka „Uvela ruža” napisana je kao dnevnik Kolje, junaka koji odrasta sa bakom i suočava se sa nametnutim pritiskom da mora da preuzme ulogu snažnog muškarca, kako bi nastavio porodičnu hroniku.
Od njega se očekuje da „oživi hroniku pale ugledne porodice i povrati bogatstvo”, objašnjava Jasmina Nikolić, profesorka srpskog jezika i književnosti koja se bavila ženskim pismom u Stankovićevoj prozi.
Međutim, Stanković „gradi lik muškarca koji govori kao žena”.
„Tako se nadovezuje na feminističke teorije i teorije roda, koje će se javiti mnogo godina posle njegove smrti.
„Ovo nam samo govori o tome koliko je Borisav Stanković bio ispred vremena u kojem je živeo”, ukazuje Nikolić.
Izvor: BBC
