Пише: Крис Хеџис
Израел је на корак до покретања највеће кампање етничког чишћења од завршетка Другог свјетског рата. Од 2. марта, блокиран је улазак хране и хуманитарне помоћи у Појас Газе, а обустављено је и снабдијевање струјом, што је довело до гашења посљедњег постројења за десалинизацију воде. Израелска војска преузела је контролу над половином Газе — траке дуге око 40 километара и широке између шест и осам километара — и издала наређења о расељавању за двије трећине територије, прогласивши та подручја „зонама у које је забрањен улаз“, укључујући и погранични град Рафах, који је сада у потпуности опкољен израелским снагама. У петак је министар одбране Израела, Исраел Кац, најавио да ће Израел „интензивирати“ рат против Хамаса и примјенити „све врсте војног и цивилног притиска, укључујући евакуацију становништва Газе ка југу и спровођење плана добровољне миграције за становнике Газе, како га је формулисао предсједник САД-а Доналд Трамп“.
Од како је Израел једнострано окончао примирје 18. марта — које, према бројним изворима, никада у потпуности није ни поштовало — води се континуирана кампања бомбардовања и артиљеријских напада на цивилна подручја. Према подацима палестинског министарства здравља, до сада је убијено преко 1.400 људи, а више од 3.600 их је рањено. Према подацима Уједињених нација, у просјеку сто дјеце дневно губи живот. Истовремено, Израел подгријава тензије с Египтом, што, како се сумња, представља припрему за масовно протјеривање Палестинаца у египатски Синај.
Министар финансија Бецалел Смотрич, подржавајући изјаве министра одбране Каца, поручио је да Израел неће укинути потпуну блокаду све док Хамас не буде „поражен“ и док се не ослободе преосталих 59 израелских талаца. „Ни зрно пшенице неће ући у Газу“, обећао је. Али ни у Израелу, ни у Гази, нико не очекује да ће се Хамас — који је преживио уништење Газе и масовно убијање — предати или нестати. Израелско руководство, чини се, подијељено је између два сценарија: протјеривања Палестинаца преко границе у Египат или њиховог слања у афричке земље. Сједињене Државе и Израел су, према извјештајима, ступили у контакт с трима земљама источне Африке — Суданом, Сомалијом и отцијепљеним регионом Сомалилејндом — како би разговарали о могућем пресјељавању етнички очишћених Палестинаца. Посљедице масовног етничког чишћења биле би катастрофалне — угрозиле би стабилност арапских режима савезничких Вашингтону и изазвале таласе протеста широм арапског свијета. То би вјероватно довело и до прекида дипломатских односа Израела с његовим сусједима Јорданом и Египтом, који су ионако већ на ивици пуцања, и додатно приближило регион рату. Дипломатски односи пали су на најнижи ниво од потписивања Кемпдејвидског споразума 1979. године. Израелске амбасаде у Каиру и Аману су углавном испражњене, пошто је особље повучено због безбједносних пријетњи након упада Хамаса и других палестинских оружаних група у Израел 7. октобра.
Египат је одбио да прихвати акредитације Урија Ротмана, који је именован за израелског амбасадора још у септембру прошле године. Такође, Каиро није именовао новог амбасадора у Израелу након што је прошле године повукао дотадашњег амбасадора Халеда Азмија. Израелски званичници оптужују Египат да крши Кемпдејвидски споразум тиме што повећава војно присуство и гради нове војне објекте на сјеверу Синаја, што египатске власти одбацују као потпуно неосноване тврдње. Анекс мировног споразума иначе дозвољава Египту да распореди додатну војну опрему у том подручју.
Бивши начелник израелског Генералштаба, Херци Халеви, упозорио је на, како је назвао, „безбједносну пријетњу“ која долази из Египта. Министар одбране Израела Исраел Кац изјавио је да Израел неће дозволити Египту да „крши мировни споразум“ потписан 1979. године. С друге стране, египатски званичници указују да је управо Израел тај који крши споразум, и то заузимањем Филаделфијског коридора, познатог и као Салахудинов осовина — девет километара дуге пограничне зоне између Газе и Египта, која је према споразуму требало да остане демилитаризована. „Свака израелска акција дуж границе Газе с Египтом представља непријатељско понашање према националној безбједности Египта,“ изјавио је генерал Мухамед Рашад, бивши начелник египатске војне обавјештајне службе, за арапски лист Asharq Al-Awsat. „Египат не може сједити скрштених руку пред оваквим пријетњама и мора се припремити за све могуће сценарије.“ Израелски званичници све отвореније заговарају „добровољни трансфер“ Палестинаца у Египат. Посланик у Кнесету, Авигдор Либерман, изјавио је да је „пресељење већине Палестинаца из Газе у египатски Синај практично и дјелотворно рјешење“.
Он је упоредио велику густину насељености у Гази — једној од најгушће насељених области на свијету — са „неискориштеним пространствима“ у сјеверном дијелу египатског Синаја, нагласивши да Палестинци дијеле заједничку културу и језик с Египћанима, због чега би такво пресељење било „природно“. Либерман је такође критиковао Египат тврдећи да „економски профитира од тренутне политичке ситуације“ као посредник између Израела и Хамаса, те да „убире зараду од кријумчарских активности кроз тунеле и преко граничног прелаза Рафах“.
Израелски тинк-тенк Мисгав институт за националну безбједност, у чијем су саставу бивши припадници војске и безбједносних структура, објавио је 17. октобра 2023. извјештај у којем се позива израелска влада да искористи „јединствену и ријетку прилику за евакуацију цијелог Појаса Газе“ и пресељење Палестинаца у Каиро, уз подршку египатских власти. Документ израелског Министарства обавјештајних служби, који је процурио у јавност, предлаже пресељење становништва Газе у сјеверни Синај, као и изградњу баријера и безбједносних зона које би их спријечиле да се врате. Свако протјеривање, ако до њега дође, вјероватно ће бити спроведено муњевито, уз ангажовање израелских снага које већ сада немилосрдно усмјеравају палестинске цивиле у зоне задржавања унутар Газе, настављајући са систематским бомбардовањем становништва у клопци, док истовремено отварају селективне пролазе за евакуацију дуж границе с Египтом. Такав сценарио би могао довести до опасне војне конфронтације с египатском војском, моментално гурнувши режим Абдела Фатаха ел-Сисија — који је етничко чишћење Палестинаца из Газе означио као „црвену линију“ — у дубоку политичку кризу. Од тога до регионалног сукоба био би само корак. Израел је већ заузео територије у Сирији и јужном Либану, што је дио његове визије такозваног „Великог Израела“, која укључује окупацију земаља у Египту, Јордану и Саудијској Арабији. Такође жуди за морским гасним налазиштима у приобаљу Газе и разматра планове за изградњу новог канала који би заобишао Суецки канал, повезујући банкротиралу луку Ејлат на Црвеном мору с Медитераном. Остварење тих пројеката захтијева испражњавање Газе од Палестинаца и њено насељавање јеврејским колонистима. Бијес који се већ мјесецима осјећа на арапским улицама — којем сам лично свједочио током посјета Египту, Јордану, Западној обали и Катару — експлодираће у потпуно оправданом гњеву ако дође до масовног протјеривања. Ти режими ће, ради сопственог опстанка на власти, бити принуђени на одговор. Терористички напади — било од стране организованих група или појединачних „вукова самотњака“ — прошириће се против израелских и западних циљева, а посебно против Сједињених Држава.
Геноцид који се одиграва постао је сан сваког вербовника исламских милитаната. Вашингтон и Израел морају, барем на неком нивоу, бити свјесни цијене овакве свирепости. Али изгледа да су је прихватили, у својој заблуди покушавајући да униште оне које су изопштили из заједнице народа, оне које називају „људским животињама“. Шта Израел и Вашингтон мисле да ће се догодити када Палестинци буду протјерани са земље на којој живе већ вијековима? Како замишљају да ће реаговати народ који је доведен до очаја, лишен наде, достојанства и средстава за живот, и који је изложен масакру од стране једне од технолошки најсавременијих армија на планети?
Мисле ли да ће стварање дантеовског пакла за Палестинце зауставити тероризам, искоријенити самоубилачке нападе и донети мир? Зар не могу да појме таласе гњева који потресају Блиски исток и како ће то посијати мржњу према нама која ће трајати деценијама? Геноцид у Гази представља највећи злочин овог вијека. Он ће прогањати Израел. Он ће прогањати и нас. Он ће на наша врата довести зло које смо починили над Палестинцима. Што сијајеш, то ћеш и пожњети. А ми смо посијали минско поље мржње и насиља.
Крис Хеџис је добитник Пулицерове награде и новинар с дугогодишњим искуством. Петнаест година је радио као страни дописник Њујорк тајмса, гдје је обављао функцију шефа бироа за Блиски исток и Балкан. Прије тога је извјештавао из иностранства за The Dallas Morning News, The Christian Science Monitor и NPR. Тренутно је водитељ емисије The Chris Hedges Report.
Извор: Sheerpost
