Пише: Крис Хеџис
Превод: Журнал
Неоконзервативци који су режирали погубне ратове у Авганистану, Ираку, Сирији и Либији — и који никада нису сносили одговорност за расипање осам билиона долара новца америчких пореских обвезника, као ни за бачених 69 милијарди у Украјини — изгледа да су ријешени да Америку гурну у још једну војну катастрофу, овога пута с Ираном.
Но Иран није Ирак. Није Авганистан. Није Либан, Либија, Сирија, нити Јемен. Иран је седамнаеста највећа земља на свијету — по површини равна читавој западној Европи.
С готово 90 милиона становника — десет пута више од Израела — и уз војне ресурсе, те савезништво с Кином и Русијом, Иран представља изузетно озбиљног противника.
У суботу је Иран покренуо одмазду против Израела, као одговор на талас израелских напада у којима су погођени нуклеарни објекти, убијено више високих иранских војних официра и шест нуклеарних научника. Небо над Тел Авивом и Јерусалимом освијетлиле су десетине експлозија.
На снимцима се види најмање једна снажна експлозија у Тел Авиву, за коју се вјерује да је резултат ракетног удара, а има извјештаја и о још неколико експлозија на шест различитих локација у граду и његовој околини.
„Освета је тек започела. Скупо ће платити за убиство наших команданата, научника и сународника,“ поручио је један високи ирански званичник за Ројтерс. Додао је и: „Ниједно мјесто у Израелу више није безбједно. Наша освета биће болна.“
„Они мисле да ће то бити лаган рат“, рекао је Аластeр Крук, бивши британски дипломата и припадник обавјештајне службе MI6, који је деценијама дјеловао на Блиском истоку. То ми је казао говорећи о неоконзервативцима, током нашег разговора.
„Желе поново да наметну америчку моћ и лидерство,“ наставио је. „Вјерују да је с времена на вријеме потребно узети неку малу земљу, разбити је о зид и тако показати снагу.“
Ти неоконзервативци, у блиском савезништву с израелским премијером Бењамином Нетањахуом, према његовим ријечима, „неће трпјети било какву ривалску силу, било какав изазов америчком лидерству и величини.“ Њихов план је да створе чињенице на терену — рат између Израела и Ирана — који ће „увући Трампа у рат с Ираном.“
(Интервју с Круком можете погледати овдје.)
Иако је иранско ратно ваздухопловство ослабљено, с многим авионима који су технолошки застарјели, земља располаже руским ПВО системима, кинеским противбродским ракетама, морским минама и обалском артиљеријом.
Иран је у стању да блокира Ормуски теснац — најважнију свјетску нафтоводну тачку, кроз коју пролази 20% глобалне понуде нафте. То би удвостручило или утростручило цијене нафте и нанијело тежак ударац свјетској економији.
Поред тога, Иран има велик арсенал балистичких ракета којима може гађати и Израел и америчке војне базе широм региона. Иако се први таласи напада могу пресрести, узастопни удари брзо би истрошили залихе израелске и америчке ПВО муниције.
Израел није опремљен да издржи исцрпљујући рат — попут осмогодишњег сукоба између Ирана и Ирака који је, упркос америчкој подршци режиму Садама Хусеина, завршио без побједника — нити попут осамнаестогодишње израелске окупације јужног Либана, која је коначно окончана повлачењем у мају 2000. године након бројних губитака које је проузроковао Хезболах.
Када је Иран, у операцији „Истинито обећање“, 13. и 14. априла 2023. испалио више од 300 балистичких и крстарећих ракета на израелске војне и обавјештајне циљеве, као одмазду за израелски напад на иранску амбасаду у Дамаску, Сједињене Државе су пресреле велику већину тих пројектила.
„Израел није у стању сам да одбије ирански ракетни напад“, рекао ми је Џон Миршајмер, дипломац Вест Поинта и професор политичких наука на Универзитету у Чикагу. „Суочавамо се с веома занимљивом ситуацијом — не само да Израел не може побиједити у овим ратовима, већ их претвара у дуготрајне сукобе“, у којима је, како истиче, „Израел у великој мјери зависан од Сједињених Држава.“
„Имамо обимне ресурсе на Блиском истоку, у источном Средоземљу, па и у самом Израелу и у Црвеном мору“, додао је. „Све је то осмишљено да би се помогло Израелу у његовим бројним ратовима. То не обухвата само Иран, већ и Хуте и Хезболах. Ми смо дубоко увучени у те сукобе на њиховој страни. То није био случај 1973. године, нити икада прије овог рата.“
Израел и његови неоконзервативни савезници вјерују да силом могу уништити ирански програм обогаћивања уранијума и оборити иранску владу како би на њено мјесто довели послушан, проамерички режим. То што се та илузорна логика већ показала потпуно промашеном у Авганистану, Ираку, Сирији и Либији, изгледа да им и даље измиче.
Истовремено, Израел настоји да скрене пажњу свјетске јавности са геноцида и масовне глади у Гази, као и убрзаног етничког чишћења на Западној обали. Интернет је у цијелој Гази потпуно искључен. Западна обала налази се под потпуном блокадом.
„Израелци врло добро знају да, ако дође до општег рата, људи више неће обраћати толико пажње на Палестинце,“ казао је Миршајмер. И додао:
„Људи ће бити спремнији да Израелу прогледају кроз прсте него у временима мира. Дакле, хајде да све то подигнемо на виши ниво. Покренимо свеопшти сукоб, и крајњи циљ ће бити да можемо извршити велико етничко чишћење — у Гази, а надамо се и на Западној обали.“
Ирански напади ће временом довести до стотина, па и хиљада мртвих. Иран ће се обраћати шиитским муслиманима широм региона, тврдећи да је ово рат против шиитизма — друге по величини гране ислама.
Саудијска Арабија — која је осудила нападе на Иран — има два милиона Шиита у својој источноj, нафтом богатоj провинцији. Значајне шиитске заједнице постоје и у Пакистану, Бахреину и Турској. У Ираку Шиити чине већину становништва.
Шиитска влада у Багдаду стаће на страну Ирана. Јемен ће наставити да ремети пловидбу у Црвеном мору и да напада Израел дроновима. Хезболах, ма колико био ослабљен, обновиће нападе на сјевер Израела.
Може се очекивати терористичке нападе на америчке базе у региону, па чак и на тлу САД-а, као и широку саботажу производње нафте у Персијском заливу.
Иран ће ускоро располагати довољном количином расцјепљивог материјала за производњу нуклеарне бомбе. Рат би представљао снажан подстрек да се та бомба и заиста изгради — нарочито ако се зна да Израел већ посједује стотине нуклеарних глава.
Ако Иран дође до нуклеарног оружја, Саудијска Арабија ће бити сљедећа, а убрзо за њом и Турска, Ирак и Египат. Сви напори да се заустави ширење нуклеарног оружја на Блиском истоку биће уништени.
Рат ће, како истиче Миршајмер, такође учврстити савез између Ирана, Русије и Кине.
„Сједињене Државе су својом политиком приближиле Кину, Русију, Сјеверну Кореју и Иран једне другима,“ нагласио је.
„Они сада чине чврст блок. У великој мјери као посљедица рата у Украјини, Русија и Кина су се знатно приближиле, а због дешавања на Блиском истоку, Русија и Иран такође су се повезале. Америка можда помаже Израелу, али важно је разумјети да Русија помаже Ирану. Није у интересу Сједињених Држава да Кина и Русија стоје раме уз раме против Вашингтона. Није ни у интересу Америке да Русија и Иран дјелују заједно против Израела и САД.“
„Увијек постоји могућност да, ако се рат с Ираном распламса, у којем ће с једне стране бити Иран, а с друге Америка и Израел, Русија на крају буде увучена у тај сукоб — јер она сада има озбиљан интерес да подржава Иран.“
Тај рат би могао трајати мјесецима, ако не и годинама. Биће то углавном ваздушна борба — између израелских авиона и ракета и иранских пројектила. Али ако се пожели потпуно покорити Иран, то би могло захтијевати слање можда и милион америчких војника да изврше инвазију и окупацију земље.
Та окупација Ирана завршила би се истом таквом понижавајућом пропашћу какву су Сједињене Државе већ доживјеле у Ираку и Авганистану.
Фантазија Израела и неоконзервативаца јесте да могу сломити Иран ваздушним ударима — ажурирана верзија тактике „Шока и страхопоштовања“, кампање бомбардовања Ирака из 2003. године. Али количина експлозива која би била потребна, нарочито за уништавање иранских подземних нуклеарних постројења, била би огромна.
Израел је, приликом елиминације руководства Хезболаха у Бејруту, укључујући генералног секретара Хасана Насралу, морао да употреби JDAM бомбе за пробијање бункера, тежине од 2.000 фунти (око 900 кг).
„Ако летите Ф-35 авионима са JDAM пројектилима, сваки од њих носи око 14 тона терета,“ рекао је Крук. „Није ствар само у тежини, већ и у гориву које троше. Морате да се допуњавате горивом — једном, два пута — па онда морате да водите ваздушну борбу ради неутрализације њихове ПВО. То је операција великих размјера. Да ли је Америка уопште способна да то спроведе? Иранци имају више система противваздушне одбране и одличне радаре, укључујући и радаре дугог домета.“
Зашто онда ићи у рат с Ираном? Зашто одустати од нуклеарног споразума који Иран није прекршио? Зашто демонизовати власт која је смртни непријатељ Талибана и других такфиристичких група, укључујући Ал-Каиду и Исламску државу Ирака и Леванта (ИСИЛ)? Зашто додатно дестабилизовати регион који је ионако на ивици?
Генерали, политичари, обавјештајне службе, неоконзервативци, произвођачи оружја, тзв. стручњаци, медијске личности и израелски лобисти — нико од њих неће преузети одговорност за двије деценије војних катастрофа. Њима је потребан жртвени јарац. А тај жртвени јарац је Иран.
Понижавајући порази у Авганистану и Ираку, пропаст држава попут Сирије и Либије, ширење екстремистичких група и милиција — од којих је многе у почетку тренирала и наоружавала управо Америка — као и наставак терористичких напада широм свијета, све то, по логици актуелне политике, мора бити нечија туђа кривица.
Хаос и нестабилност које смо изазвали, посебно у Ираку и Авганистану, оставили су Иран као водећу силу у региону. Вашингтон је, заправо, ојачао свог заклетог непријатеља. А сада нема појма како да то преокрене — осим да га нападне.
Међународно право, као и права готово 90 милиона становника Ирана, игноришу се на исти начин на који су била игнорисана права становника Авганистана, Ирака, Либије, Јемена и Сирије. Иранци, без обзира на мишљење о својој власти, не виде Сједињене Државе као савезника нити као ослободиоца. Не желе да буду нападнути. Не желе окупацију. Они ће се одупријети. А САД и Израел ће платити цијену.
Крис Хеџис је добитник Пулицерове награде и новинар с 15 година искуства као дописник „Њујорк Тајмса“, гдје је водио блискоисточно и балканско дописништво. Радио је и за „Далас морнинг њуз“, „Кристијан сајенс монитор“ и амерички јавни радио (NPR). Данас води емисију The Chris Hedges Report.
Извор: Scheerpost
