Пише: Крег Мари
Тренутно европским неолибералним „размишљањем“ доминира једна логичка заблуда, која гласи:
„Хитлер је имао неограничене територијалне амбиције и након анексије Судета кренуо је у освајање читаве Европе. Стога, Путин има неограничене територијалне амбиције и након анексије источне Украјине покушаће да освоји читаву Европу.“
Ова погрешна аргументација не нуди никакав доказ да Путин заиста има даље територијалне претензије. Као аргумент за наводну Путинову претњу Уједињеном Краљевству, премијер Кир Стармер позива се на случај „новичока“ у Солсберију – вероватно најсмјешнију пропагандну подвалу у историји.
Али чак и да сте довољно наивни да повјерујете званичној верзији догађаја у Солсберију, да ли би покушај атентата на двоструког агента заиста могао бити доказ да Путин жели да започне Трећи свјетски рат или да нападне Уједињено Краљевство?
Хитлер своје територијалне амбиције није крио. Његова тежња ка „животном простору“ и, што је још важније, његово увјерење да су Нијемци супериорна раса која треба да влада „нижим“ народима, били су јасно изражени и у његовим говорима и у штампи.
Једноставно не постоје докази да Путин има широко засноване територијалне амбиције. Он не слиједи помахниталу нацистичку идеологију која тежи освајању – нити, у том смислу, марксистичку идеологију која настоји да сруши успостављени свјетски поредак.
Економски пројекат усмјереног повезивања у оквиру БРИКС-а није осмишљен ради наметања потпуно другачијег економског система, већ ради уравнотежења моћи и протока капитала унутар постојећег система – или, у највећој мјери, ради стварања паралелног система који није подређен интересима Сједињених Држава.
Ни крај капитализма ни територијално ширење нису дио пројекта БРИКС-а.
Једноставно нема доказа да Путин има територијалне претензије изван Украјине и малих енклава Јужне Осетије и Абхазије. Потпуно је исправно окарактерисати Путинову територијалну експанзију током двије деценије као ограничену на реинтеграцију угрожених русофоних мањинских региона у бившим совјетским државама.
Тешко ми је да схватим да је вриједно светског рата и бескрајног страдања само зато што се расправља о томе ко треба да буде градоначелник етнички руског и рускојезичног града Луганска.
Тврдња да се Путин спрема да нападне Пољску или Финску је потпуна бесмислица. Идеја да руска војска, која се мучи да покори малу и корумпирану, мада западом подржану, Украјину, има капацитет да нападне саму Западну Европу је очигледно неизводљива.
Унутрашње стање људских права у Путиновој Русији је лоше, али је у овом тренутку чак и благо боље од оног у Украјини предсједника Володимира Зеленског. На примјер, опозиционе странке у Русији барем имају могућност да учествују на изборима, иако уз огромне препреке, док су у Украјини потпуно забрањене.
Још мање увјерљиви су аргументи да политичке активности Русије у трећим земљама захтијевају драстично повећање западног наоружавања у припреми за рат са Русијом. Гола истина је да се западне силе мијешају у послове других земаља далеко више него Русија, кроз огромно финансирање НВО-а, новинара и политичара, при чему је добар дио тог утицаја отворен, али је један дио и прикривен.
И сам сам некада радио на томе као британски дипломата. Открића из докумената USAID-а или цурења информација из „Integrity Initiative“ пружају јавности мали увид у овај свијет.
Да, Русија то ради такође, али у далеко мањем обиму. Тврдити да оваква руска активност представља доказ о намјери за освајањем или оправдање за рат толико је плитак аргумент да је тешко повјеровати у искреност оних који га промовишу.
Такође сам чуо да се руска војна интервенција у Сирији наводи као доказ да Путин има планове за освајање свијета.
Руска интервенција у Сирији привремено је спријечила њено уништење од стране Запада, на исти начин на који су Ирак и Либија уништени западним интервенцијама. Русија је зауставила долазак на власт помахниталих исламистичких терориста и масакр мањинских заједница у Сирији. Ти ужаси се сада поново одвијају, дјелимично због слабљења Русије изазваног ратом у Украјини.
За земље које су разориле Ирак, Авганистан и Либију да сада тврде како руска интервенција у Сирији доказује да је Путин зао – то је врхунац лицемјерја. Сједињене Државе већ више од деценије војно окупирају четвртину Сирије и систематски краду готово сву њену нафту.
Оптуживати Русију у овом контексту нема никаквог смисла.
Још је чудније што се та иста „логика“ не примјењује на Бењамина Нетанијахуа. Неолиберали (неоконзервативци) не тврде да његове анексије Газе, Западне обале и јужног Либана указују на даље територијалне претензије. Напротив, они чак ни не примјећују Нетанијахуову агресију – или је приказују као „одбрамбену“, што је управо исти аргумент који Путин далеко увјерљивије износи у случају Украјине, али који неолиберали (неоконзервативци) тамо потпуно одбацују.
Привреде западноевропских земаља постепено се преусмјеравају на ратни режим, а на челу тог процеса стоји потпуно трансформисана Европска унија. Они који са одушевљењем подржавају геноцид у Гази, а истовремено воде ЕУ, сада каналишу свој атавистички, насљедни антагонизам према Русији.
Спољна политика ЕУ вођена је предсједницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен (Њемачка) и потпредсједницом Кајом Калас (Естонија). Фанатична русофобија коју оне шире, као и њихова нескривена жеља да ескалирају рат у Украјини, неизбјежно подсјећа Русе да долазе из држава које су некада биле фанатично нацистичке.
Русима ово све веома личи на 1941. годину. Док је Европа обузета свеобухватном антируском пропагандом, позадина Трамповог покушаја да посредује у мировним преговорима остаје нестабилна, а Русија с разлогом приступа свему с опрезом.
Велика Британија наставља да игра најдеструктивнију улогу. Они су послали Џонатана Пауела из „Морган Стенлија“ да савјетује Зеленског о мировним преговорима. Као некадашњи шеф кабинета премијера Тонија Блера, Пауел је одиграо кључну улогу у незаконитој инвазији на Ирак.
Гдје год постоји рат и могућност зараде на рату, ту ће се наћи исти они који на ратовима паразитирају. Они који су учествовали у покретању инвазије на Ирак требало би да буду искључени из јавног живота. Умјесто тога, Пауел је сада британски савјетник за националну безбједност.
Нисам присталица Путина. На примјер, количина силе употребљена за гушење легитимне чеченске тежње ка самоопредјељењу била је несразмјерна. Такође, наивно је вјеровати да се до позиције лидера КГБ-а може доћи као благ и попустљив човјек.
Али Путин није Хитлер. Само кроз призму заслепљеног патриотизма он може изгледати као гори човјек од западних лидера, који су иза бројних инвазија и масовних погибија широм свијета, а који сада желе да продуже рат са Русијом.
Овдје у Уједињеном Краљевству, влада Кирa Стaрмера активно ради на продужавању рата и залаже се за огромно повећање војне потрошње – што увијек доноси провизије, будућа директорска мјеста у компанијама и консултантске уговоре за политичаре. Да би финансирали ово ратно хушкање, Нова лабуристичка партија смањује трошкове за болесне, особе с инвалидитетом и пензионере у Уједињеном Краљевству, као и помоћ гладнима широм свијета.
Група Labour Friends of Israel (Лабуристички пријатељи Израела) објавила је фотографију Стармера како се састаје с израелским предсједником Исаком Херцогом – шест мјесеци након што је Међународни суд правде у својој прелиминарној пресуди цитирао Херцогову изјаву као доказ о намјери геноцида.
Влада Кира Стармера добила је гласове 31 одсто оних који су уопште изашли на изборе, односно подршку свега 17 одсто одрасле популације. Она спроводи системски правни прогон водећих британских присталица палестинског покрета и активно саучествује у геноциду у Гази.
Не видим никакву моралну супериорност овдје.
Крег Мари је писац, новинар и активиста за људска права. Био је британски амбасадор у Узбекистану од августа 2002. до октобра 2004. и ректор Универзитета у Дандију од 2007. до 2010.
Извор: CraigMurray.org.uk
