Пише: Елис Бекташ
Јесте ли читали, драга дјецо, Име руже од Умберта Ека? Е у том роману Умберто на једном мјесту има згодан израз – лијепа као војска под бајрацима. Добро, знадем ја да се вама војска гади и да сте ви искрени антифашисти и пацифисти који ни мрава не би згазили, једино ми није јасно како мислите негажењем мрава потући фашисте ако их неко путем обреда призивања духова поново доведе међу вас. А ти, клемпави из прве клупе, који курац правиш ту гримасу? То што ти мислиш да мушко може бит лијепо само у трикоу, то је само твој проблем.
Ја ћу вам, ево, понудити чврст и непорецив доказ да Умбертове ријечи нису само стилска фигура, већ да је то и несумњива истина у појави коју називамо живот. Одмах иза рата пошаљу нас у Травник, ко бива да искористимо добре услове у тамошњој касарни и да мало кондицирамо војску, јер војска која ништа не ради вазда у некакве белаје запада. Добро, ако ћемо право, стварни је циљ био да се мало курчимо и тако пошаљемо поруку неким другим, који су се исто тако вољели курчит и слат поруке. Сад ћете ви казати да је то било посве непотребно махнитање, а ја вам велим да су те поруке правилно схваћене, томе у прилог наводећи чињеницу да ево већ више од двадесет година ипак живимо у миру јер смо се једни другима у вакат искурчили и научили поштовати једни друге, само што данашњи цивили то мало потешко схватају, можда и због ових врућина од којих и камен затупави а да неће цивил.
Важно је казати да смо војску спремили за Травник као за велику матуру. Добили нове униформе, оне маринске, па још и нове чизме, а и ново оружје стигло, нема више оних клапавих калашњикова из Румуније, већ се носе Хеклер и Кохове јуришне пушке и Узи аутомати, који уопште нису лоши, ма шта ви о томе мислили.
Једног смо дана војску извели изван касарне да је мало проведемо кроз чаршију, да напаћени народ може казати – ево наших! Нема ништа љековитије за душу напаћеног народа него кад може казат – ево наших! Командир је постројио чету у колону по два и командовао покрет стројевим кораком кроз отворену капију. Милина их гледат како су утегнути и како као један ступају, бетон пуца под њима. Ја стао са стране па гледам тај призор а све ме некаква драгост и некакав понос испуњавају.
Туда пролазио један дедо водећи свог унука за руку. И то не било какав дедо, већ прави дедо, као из прича, са французицом и прслуком и џепним сахатом у џепићу. Зауставили се дедо и унук да и они гледају тај призор, унуку бљескају очи од среће па се затрча међу неке своје вршњаке који су се ту затекли и с њима стаде поскакивати и викати – дедо, ево наших, ево наших! А дедо подиже руку до лица, можда је и сузу отро рукавом, али ја то нисам успио видјети. Па онда у пола гласа и више за себе каза – а јесу лијепи, машаллах, исто права војска.
Мени су те дедине ријечи биле напола смијешне, а напола тужне, јер је несрећни дедо остао у убјеђењу да је само ЈНА права војска, а све војске послије ње да су само онако, ко бива војске. И ево признајем да ми је било мало криво што за моју војску тако говори, па му љубазно казах
– Е мој добри дедо, јел ти она ЈНА што се распала чим је пола корака у рат угазила била права војска?
– Нисам ја о ЈНА говорио, одговори ми дедо такођер љубазно, па свог унука који се управо вратио помилова по разбарушеној косици и дометну – свака вама част, ал дјеца су војска најјача.
То је било први и задњи пут током моје официрске каријере да сам затегао став мирно и салутирао цивилу. А ви ако мислите да нисам требао, немојте ништа објашњавати, већ размислите још двапут, па и трипут о дединим ријечима. А ти, клемпо из прве клупе, неће ти те гримасе помоћи да испаднеш духовит.
Ето, то је та травничка згода којом се се доказује да је војска одиста лијепа. Али не као вјенчана жена нити као љубавница, већ као мати. Хоћу рећи, сваком је његова најљепша. И тако ће остати све док будете ситна дјеца жељна материне сисе. А сад топло млијеко, пишат па спават.
