Пише: Крег Мари
Све је дио истог феномена. Западне владе активно учествују у геноциду над становништвом Газе; истовремено ударају на права особа с инвалидитетом, подстичу службену нарацију русофобије, а ширење исламофобије користе као гориво за јачање крајње деснице. Власти, својом антимигрантском реториком, доприносе том набоју. У позадини – незамисливо нагомилавање богатства у рукама најбогатијих и системско урушавање слободе говора и изражавања. Ништа од овога није случајно. Све то указује на дубоку и опасну промјену у самом темељу западне филозофије.
Ту промјену тешко је јасно идентификовати, јер је антиинтелектуализам постао кључни дио те нове мисли. Управо због тога, она нема своје мислиоце попут Бертрана Расела или Ноама Чомског – оних који су, на темељу дубоког познавања историје филозофије, градили промишљене критике друштва и визије бољег свијета. Та линија мишљења сада се потискује. Ако бисмо уопште могли говорити о неком савременом представнику тог правца, можда би то био Бернар-Анри Леви – који је, од одбране индивидуалних права и одбацивања колективизма, временом склизнуо у подршку сировом капитализму, војним интервенцијама у муслиманским земљама, па све до отворене подршке геноциду у Гази.
Небојша Поповић: Трампов потпредсједник који је “катастрофа за Украјину”
Ако желите да пронађете оличење те промјене у западној филозофији, можда је управо он та фигура. Али, мало ко више обраћа пажњу на академске интелектуалце затворене у својим кабинетима. Изношени плашт „јавног интелектуалца“ на Западу сада носе фигуре попут Џордана Питерсона, или популистички исламофоби као што је Даглас Мареј. Дијелом је то посљедица институционалних промјена. У мојој младости, било је сасвим уобичајено да се Бертран Расел или А. Џ. П. Тејлор појаве на BBC-ју с озбиљним предавањима, док је Џон Пилџер био најцењенији документариста у британским медијима. Данас су, међутим, љевичарски гласови практично протјерани из мејнстрим медија, а академици с љевичарским увјерењима тешко да уопште имају изгледа да напредују у академији. И сама академска заједница, и у Великој Британији и широм Запада, данас функционише по моделу корпорације. Младог Ноама Чомског, вјероватно би данас руководство универзитета упозорило да се држи лингвистике и остави се филозофије и политике – или му ускратило стално запослење. Чомски је већ био признат лингвиста када је 1967. објавио свој значајни есеј „О одговорности интелектуалаца“. Тај есеј је у суштини био позив академицима да подрже протестни покрет. Данас би млади професор, ако би нешто слично објавио, врло вјероватно био суспендован, ако не и отпуштен – а у данашњој политичкој клими, можда чак и ухапшен.
Протјеривање студената у Сједињеним Државама који нису починили никакво кривично дјело, већ су се усудили да дигну глас против геноцида; кажњавање универзитета због допуштања слободе говора; депортације грађана Европске уније из Њемачке због исказивања подршке Палестини; полицијска рација у квекерском молитвеном дому у Лондону, као и масовно подизање „антитерористичких“ оптужница против мирољубивих новинара — све су то симптоми истог, алармантног тренда репресије који захвата водеће западне земље.
То нису изоловани инциденти. То је дио једног дубоко укоријењеног, институционалног помака у начину управљања — и то оног најопаснијег. Слободно се може поредити с појавом фашизма који је тридесетих година прошлог вијека захватио велики дио Европе. Парадоксално, управо су западне војне интервенције и рушења режима у Авганистану, Ираку и Либији, као и систематска дестабилизација Сирије, изазвале талас масовних миграција који је послије довео до пораста крајње деснице широм Европе. Више од милион и по Сиријаца добило је азил у Европској унији, претежно зато што су тврдили да су противници режима Башара ел Асада, односно на страни опозиције коју је Запад активно подржавао. Њемачка Алтернатива за Њемачку (AfD) у великој мјери је резултат одлуке канцеларке Ангеле Меркел да отвори врата за око 600.000 сиријских избјеглица. Фасцинантно је да се, након што је „њихова страна“ наводно побиједила и након што је у Дамаску успостављена влада под покровитељством Запада, мање од један одсто тих избјеглица вратило у Сирију.
Упркос службеним антимигрантским наративима које промовишу готово све западне владе, не постоји ни најмања назнака да се разматра могућност повратка тих људи. Штавише, управо они западни политичари који се најгласније залажу за депортације имиграната, најмање су склони да доведу у питање останак поуздано ционистички настројених антисиријских имиграната. То је нарочито упадљиво с обзиром на чињеницу да ти исти политичари данас приказују Сирију под вођством бившег побуњеничког команданта Абу Мухамеда ал Џоланија — сада под именом Ахмед Хусеин ал Шараа — као неку врсту либералног раја, те хрле да јој пруже финансијску подршку.
Неоконзервативни наратив о миграцијама у Европи изузетно је сложен и флексибилан. Практично гледано, имигранти који се сматрају савезницима Запада у његовим ратовима (сунитски Сиријци, Украјинци) имају отворена врата. Масовне миграције у Европу стога представљају директну посљедицу империјалистичке спољне политике Запада — што се испољава на противрјечан начин: жртве западне политике долазе уз формално негодовање, док клијенти Запада долазе уз званично одобрење. Исто тако, економска нестабилност и нагли раст инфлације — који су такође допринијели јачању популистичке деснице — додатно су погоршани управо западном спољном политиком. Прокси рат у Украјини у великој мјери је одговоран за драстичан скок цијена енергената у Европи, а уништавање гасовода „Сјеверни ток“ један је од кључних разлога зашто се њемачка индустрија суочава с тешком кризом. Невјероватно, али пуних годину дана западни медији и политичка елита покушавали су наметнути лаж да је Русија сама себи уништила гасовод — баш као што су тврдили да је Хамас бомбардовао прву у низу болница и здравствених центара које је потом израелска војска систематски сравнила са земљом. И поново се враћамо на Газу — јер се свака озбиљна расправа у овом тренутку мора вратити тамо. Никако не могу прихватити чињеницу да је дјлеовање политичког естаблишмента у складу са ционистичким интересима — што је директна посљедица драматичног раста богатства ултрабогатих — омогућило да се један од најсуровијих могућих геноцида одвија пред очима свијета, и то уз активну подршку западних владајућих структура.
Проблем није у томе што људи не желе да се то заустави — већ у томе што више не постоји механизам који повезује народну вољу с инструментима власти. Главне политичке странке у готово свим западним „демократијама“ недвосмислено подржавају израелски геноцид. У овом тренутку постало је немогуће порицати намјеру геноцида. Израел је појачао убијање дјеце — свакодневно страдају десетине — отворено се врше егзекуције медицинског особља, уништавају се све здравствене установе, бомбардују постројења за десалинизацију воде и у потпуности се блокира испорука хране.
Небојша Поповић: Трампов потпредсједник који је “катастрофа за Украјину”
Ционистички наратив на друштвеним мрежама више не пориче геноцид — сада га отворено оправдава. Једноставно не могу да схватим како је могуће да постоји овако раширена толеранција према овом Холокаусту. Живим у времену у којем су структуре моћи и доминантне друштвене нарације нешто с чиме не могу да се идентификујем нити да то препознам као дио друштвеног система ком бих пристао да припадам. То је данашња Британска лабуристичка партија која отворено подржава геноцид, док истовремено унутар земље уводи резове који највише погађају најосјетљивије слојеве становништва. То је Европска унија која чини све како би убрзала долазак Трећег свјетског рата и постепено се преображава у војно-агресивну структуру са нацистичким карактеристикама. Велика Британија, Сједињене Државе и друге државе првог свијета драстично смањују средства за помоћ иностранству како би обезбиједиле финансије за империјалистичке војне подухвате. Широки социјалдемократски консензус који је обиљежавао Запад у мом младалачком добу био је испуњен досадним компромисима — али је, упркос свему, нудио неизрециво више наде и достојанства него овај Пакао који данас сами стварамо. Крег Мари је писац, новинар и активиста за људска права. Био је британски амбасадор у Узбекистану од августа 2002. до октобра 2004. године, и ректор Универзитета у Дандију од 2007. до 2010. Његов рад у потпуности зависи од подршке читалаца. Свако претплаћивање како би овај блог наставио да постоји биће с дубоком захвалношћу прихваћено.
Извор: CraigMurray.org.uk
