Благовог оца раскулучили су партизани. Убили су га на кућном прагу. Стриц сахрањен на Псећем гробљу у Колашину. Други стриц стрељан на Зиданом мосту. У школу долазио у цокулама што су остале од оца. Увек у вуњеним чарапама јер су му цокуле биле превелике.Седео у задњој клупи. Никад није подигао руку. Никад се није јављио, али кад би га питали знао је све. У вуњеној фањели развијен од тешког сељачког рада трудио се да буде неприметан. Имање је пало на њега. Само је једном неки градски факин покушао је да му се руга. Ухватио је руку и стегао. Али тако да је и њега и осталу џончад са чаршије прошла воља да се са њим каче.
Путовао је до свог села два сата пешке али никад није закаснио.
„Учи ко четничка деца!“ говорили су старци. Хтео је да буде лекар. Да лечи сиротињу.
Лети је брао печурке да купи гас за лампу, јер ником није падало на памет да доведе струју у четнико село.
Мила ћерка градског судије. Имала је прелепу црну у кику сплетену плетеницу и седела у првој клупи до катедре.
И она је увек све знала.
Мила истинска лепотица ,строго ,скоро спартански васпитана. Између ње и света била је аура у коју нико није могоа да уђе. Никад није шетала са другарицама. Само учење.
За лектиру „Дервиш и смрт“. Професор је прозвао Блага надајући се да није стигао да прочита. Причао је о Ахмед Нурудину, о власти и човеку цео час.
Трајала је та борба између Блага и Миле четири године гимназије.
Благу крава отелила мушко.Тог јунца је Благао четири године од осталих одвајао. Посебно хранио. Била је то његова школарина. Већ прегојеног вола оћерао је на сточну пијацу.
Обоје су уписали медицину.
И једно и друго били су сами у великом граду. Он је становао у Студењаку у четворокреветној соби, хранио се у мензи и није излазио из читаоне. Она у гарсоњери на Врачару. Али десетке обје.
На четвртој години истоварао је угаљ и купио одело,ципеле и сат. Руску „Ракету“
Висок, крупан, строг кад се појавио на предавању Мила је први пут бацила поглед на њега.
И осетила банду лептирова у стомаку.Факулт се приближавао крају. Зацрвенили су се. Тад јој је пришао. Колегинице, да ли би сте хтели да изађете са мном?“
Она је само успела да климне главом.
„Онда у суботу у шест код Теразијске чесме.“
Први пут се нашминкала. Читав дан обилазила радње и бирала хаљину. Стигла је на време, али је одлучила да чека петнаест минута сакривена иза стуба код Касине.
Благо је стајао код Теразиске чесме и сваки част гледао у своју „Ракету“. Ње није било.
У шест и десет кренуо је према Зеленом венцу.
Мила је била очајна. Зашто је послушала цимерку која јој је саветовала да закасни.
На предвању јој је гурнуо цедуљу у руку не погледавши је.
„Видимо се за годину дана на истом месту и у исто време. И не касните“
Мила је почела да добја деветке.Често се ноћу будила сва у зноју.“ Дан прође а година никад“, што би рекао цетињски осветник.
После тачно годину дана пола сата раније била је код Теразијске чесме. Он је стигао на време.
Венчали су се после недељу дана и мало место под планином је добило два врхунска лекара.
Небојша Јеврић
Извор: ИН4С
