Blagovog oca raskulučili su partizani. Ubili su ga na kućnom pragu. Stric sahranjen na Psećem groblju u Kolašinu. Drugi stric streljan na Zidanom mostu. U školu dolazio u cokulama što su ostale od oca. Uvek u vunjenim čarapama jer su mu cokule bile prevelike.Sedeo u zadnjoj klupi. Nikad nije podigao ruku. Nikad se nije javljio, ali kad bi ga pitali znao je sve. U vunjenoj fanjeli razvijen od teškog seljačkog rada trudio se da bude neprimetan. Imanje je palo na njega. Samo je jednom neki gradski fakin pokušao je da mu se ruga. Uhvatio je ruku i stegao. Ali tako da je i njega i ostalu džončad sa čaršije prošla volja da se sa njim kače.
Putovao je do svog sela dva sata peške ali nikad nije zakasnio.
„Uči ko četnička deca!“ govorili su starci. Hteo je da bude lekar. Da leči sirotinju.
Leti je brao pečurke da kupi gas za lampu, jer nikom nije padalo na pamet da dovede struju u četniko selo.
Mila ćerka gradskog sudije. Imala je prelepu crnu u kiku spletenu pletenicu i sedela u prvoj klupi do katedre.
I ona je uvek sve znala.
Mila istinska lepotica ,strogo ,skoro spartanski vaspitana. Između nje i sveta bila je aura u koju niko nije mogoa da uđe. Nikad nije šetala sa drugaricama. Samo učenje.
Za lektiru „Derviš i smrt“. Profesor je prozvao Blaga nadajući se da nije stigao da pročita. Pričao je o Ahmed Nurudinu, o vlasti i čoveku ceo čas.
Trajala je ta borba između Blaga i Mile četiri godine gimnazije.
Blagu krava otelila muško.Tog junca je Blagao četiri godine od ostalih odvajao. Posebno hranio. Bila je to njegova školarina. Već pregojenog vola oćerao je na stočnu pijacu.
Oboje su upisali medicinu.
I jedno i drugo bili su sami u velikom gradu. On je stanovao u Studenjaku u četvorokrevetnoj sobi, hranio se u menzi i nije izlazio iz čitaone. Ona u garsonjeri na Vračaru. Ali desetke obje.
Na četvrtoj godini istovarao je ugalj i kupio odelo,cipele i sat. Rusku „Raketu“
Visok, krupan, strog kad se pojavio na predavanju Mila je prvi put bacila pogled na njega.
I osetila bandu leptirova u stomaku.Fakult se približavao kraju. Zacrvenili su se. Tad joj je prišao. Koleginice, da li bi ste hteli da izađete sa mnom?“
Ona je samo uspela da klimne glavom.
„Onda u subotu u šest kod Terazijske česme.“
Prvi put se našminkala. Čitav dan obilazila radnje i birala haljinu. Stigla je na vreme, ali je odlučila da čeka petnaest minuta sakrivena iza stuba kod Kasine.
Blago je stajao kod Teraziske česme i svaki čast gledao u svoju „Raketu“. Nje nije bilo.
U šest i deset krenuo je prema Zelenom vencu.
Mila je bila očajna. Zašto je poslušala cimerku koja joj je savetovala da zakasni.
Na predvanju joj je gurnuo cedulju u ruku ne pogledavši je.
„Vidimo se za godinu dana na istom mestu i u isto vreme. I ne kasnite“
Mila je počela da dobja devetke.Često se noću budila sva u znoju.“ Dan prođe a godina nikad“, što bi rekao cetinjski osvetnik.
Posle tačno godinu dana pola sata ranije bila je kod Terazijske česme. On je stigao na vreme.
Venčali su se posle nedelju dana i malo mesto pod planinom je dobilo dva vrhunska lekara.
Nebojša Jevrić
Izvor: IN4S
