„Луди Србин“ ради то другачије од остатка Америке
14. новембар, 2023.
“Његошев дан” у Матици српској у Новом Саду
14. новембар, 2023.
Прикажи све

Жанета Ђукић Перишић: Андрићево дело је споменик човечности

Жанета Ђукић, (Фото: П Портал)

У „Знаковима поред пута“ Андрић се пита зашто балканске земље, чак и преко својих најбољих представника, не могу да уђу у круг просвећеног света и одмах одговара – зато што код нас не постоји довољно поштовања човека, његовог пуног достојанства и пуне унутрашње слободе.

Жанета Ђукић, (Фото: П Портал)

Недавно објављена књига „Ко је био Иво Андрић“ у издању Академске књиге из Београда привукла је значајну пажњу и стручне и шире читалачке јавности. Ради се о великом писцу, онако како су га виђели блиски људи око њега, односно о четрдесет и једном сјећању Андрићевих пријатеља и супутника, али и оних који су о Андрићевом ђеловању и њему као човјеку имали различитих критичких дилема и резерви. О овој књизи разговарамо са Жанетом Ђукић Перишић, која је књигу приредила, која се дуги низ година знанствено бави ђелом нашег јединог књижевног Нобеловца и која би могла бити блиска одговору на питање тко је био Иво Андрић.

У чему је новост књиге „Ко је био Иво Андрић“?

И за мене саму текстови које сам читала и бирала за ову књигу у неку руку представљали су новост. Упркос томе што сам написала неколико књига о Андрићу и ишчитала хиљаде страница литературе о њему, из књиге „Ко је био Иво Андрић“, са преко четрдесет сећања других људи на писца, као да је спонтано изронио комплексан Андрићев лик. Верујем да је основна вредност ове књиге што су на светлост дана извучени мање познати текстови о Андрићу и што је тако усмерен фокус читатељске јавности и критичког мишљења о Андрићу из угла његових савременика, учесника епохе и сведока времена – школских другова, пријатеља, колега, писаца, дипломата, суседа, рођака који су га процењивали, подржавали или са резервом и критички коментарисали његове поступке. Сећања су углавном била објављена у различитим часописима или мемоарским записима појединих значајних личности, као што су на пример глумица Мира Ступица или књижевник и дипломата Бранко Лазаревић.

Калеидоскоп мишљења

Када се чита, ова књига је узбудљива као роман. Како сте направили селекцију текстова о Андрићу?

Сложила бих се са вама: ова књига, која хронолошки прати Андрића од дечачких и младалачких дана, преко његових зрелих и професионално најуспешнијих година, па све до коначног краја, чита се као својеврсни узбудљив биографски роман, са сталном променом гласова и изменама тачке гледишта у односу на Иву Андрића као главног јунака. Та полифонија виђења једне личности, преплет различитих судова, утисака, осећања и искустава, нуди могуће одговоре на загонетку звану Иво Андрић. Кроз речи оних који су га мање или више познавали, кроз непознате и сликовите детаље из историје Андрићевога живота, оцртавају се обриси његовог лика, који читаоцима може некада бити јасан, очигледан, предвидив и очекиван, понекад неухватљив, недоследан или изненађујућ, каткад замаскиран, у сваком случају – провокативан.

Одакле долази комплексност погледа на Иву Андрића?

Понекад се текстови у књизи доимају као својеврсни рашомон, јер различити људи посматрају Андрића из различитих углова и личних перспектива и доносе различите судове о њему. Концепцијски се чини као да они, који на разне начине говоре о Андрићу, једни другима предају палицу или се једни другима пењу на рамена. Та књига заиста јесте један калеидоскоп састављен од различитих делова, од којих сваки има своју специфичну тежину и посебан сензибилитет. У сваком случају, то нису унисони текстови, нису искључиво хвалоспеви, а неки и „замућују воду“, па читалац сам мора да дође до одређених закључака. Има егзалтираних текстова Андрићевих поштовалаца и пријатеља, али и критичких текстова Андрићевих савременика и пратилаца, који се односе на кључне тачке Андрићевог живота о којима се често говори. Једна од тих тачака је, на пример, Андрићево пристајање уз комунистичку власт након Другог светског рата у Југославији или његова дипломатска активност у Немачкој пред сам почетак Другог светског рата. Методолошки, ја сам се трудила да одаберем текстове који на конзистентан и аргументован начин говоре о Андрићу са тенденцијом да, колико је то могуће у мемоарима, буду објективни, иако представљају субјективно мишљење одређеног појединца.

Тко је био Иво Андрић?

Мислим да на то питање свако ко је заинтересован за Андрића и његов живот мора да има сопствени одговор. Ја сам размишљала како да дам наслов овој књизи, а онда је Бора Бабић, директорка издавача, Академске књиге, смислила баш овај наслов, „Ко је био Иво Андрић“ и ја сам то одмах прихватила. Једно је сигурно: колико је 20. век био прекретнички и турбулентан, драматичан и трагичан, можемо да видимо и ако сагледамо живот Иве Андрића.

Шта је вама најзначајније код Иве Андрића?

Ако говоримо о његовој личности онда бих рекла да је то – његова недокучивост. Ни након ове књиге, ако желим да будем посве поштена и објективна, ја не умем сасвим тачно да кажем какав је Андрић био као личност. Са друге стране, јер се годинама бавим Андрићевим животом и делом, увек могу са разлогом и поштовањем да говорим о њему. У Андрићевој личности и његовом деловању, као и у његовом делу, ја видим једну стабилну моралну вертикалу, на коју могу да се ослоним и када се сама нађем у неким животним ступицама. Андрић је успевао да задржи принципијелан став, упркос великим историјским искушењима којима је био изложен и у којима би можда многи други људи поклекли. Неки аутори у овој књизи, али и на другим местима, замерају Андрићу недовољну одлучност у појединим ситуацијама.

Људи кажу да је Андрић био тих и повучен човјек. Неки говоре да је то била његова врлина, а неки пак да му је то била мана…

Ја мислим да је Андрић био мудар и промишљен човек који није срљао у невоље, да је процењивао тренутак и начин свога деловања, да је добро сагледавао актуелни моменат и могуће импликације. Ја се дивим неким његовим поступцима, који су били резултат његове принципијелности и храбрости, као што је било његово одбијање да потпише „Апел српском народу“ који је прокламовала Недићева влада за време нацистичке окупације Србије или одбијање да му се у Српској књижевној задрузи штампају приче за време рата док његов народ „пати и страда“, како је говорио. Коначно, ту је и његово одбијање да прима пензију у Београду за време окупације. Подсетићу и да је одбио предлог немачких власти да на почетку рата пређе у неутралну Швајцарску и да је одлучио да се врати у тада већ окупирану земљу у којој је изабрао пут тихе резистенције, одбијајући да учествује у било ком облику јавног деловања. Такве његове одлуке вреднујем врло високо.

Иво Андрић, (Фото: Архива)

Борба против пролазности

Шта заправо критичари замјерају Иви Андрићу?

Говори се да он није помогао неким људима који су били обележени за време комунистичке власти, али не верујем да је тада Андрић био у позицији да се озбиљније ангажује у том смислу, јер му је у послератно време, као бившем краљевском амбасадору у Немачкој, позиција у неку руку била несигурна. А готово је сигурно да никоме није одмогао. За време Другог светског рата он је помагао многима – породици Александра Белића, председника САНУ који је био у Бањичком логору, породици Милице Бабић и другима. И после рата, Андрић је новчаним донацијама помагао различите институције, а најчешће су то биле библиотеке. Новац од Нобелове награде он је поклонио библиотечком фонду Босне и Херцеговине. До нас долазе гласови о Андрићевом тврдичлуку, а мени се они чине недостојним и недобронамерним. Људи ситно, шићарџијски и малограђански коментаришу како Андрић, на пример, није плаћао људима рачуне у кафани. Он сам био је крајње скроман човек и није вероватно разумео, када он сам наручи два јаја на око и парче хлеба у Клубу књижевника, зашто би неко морао да поједе кило бифтека и попијер литар вина. Андрић је у свему, па и у трошењу новца, био умерен.

Вријеме прве половине и средине 20. вијека у којем је живио Иво Андрић и о којем говори ова књига, потпуно је другачије од времена у којем живимо данас. Како се премошћује вријеме и из данашњег доба мобилних телефона улази у неку сасвим различиту стварност?

Питате ме јако тешко питање. Нисам сигурна да ова књига може да заинтересује у широком луку млађу генерацију, осим оних који се баве Андрићем, али средња и старија генерација, која зна ко је био Ерих Кош, Родољуб Чолаковић, Ђилас и Добрица Ћосић, могла би да у њој пронађе многе одговоре на питања о узроцима промена у нашем друштву и много драгоцених информација како би разумела и дух данашњег времена. Стварност данас око нас је превише хаотична и у њој владају другачије вредности које су оличене у специфичностима друштвених мрежа, бљештаве славе од пет минута, свеопште нарцисоидности и излагања властите приватности. Моја генерација је васпитавана да чува своју приватност и да држи до свог достојанства, да не излаже своју нутрину свакоме и да у себи гради свој идентитет и оригиналност. Тако је било и у време Иве Андрића и тако је изгледао и његов живот. Не умем да изразим искрену наду колико ће се будуће генерације сећати прошлости и да ли ће прошлост уопште имати икакав значај у будућности.

Видео је ужасе Првог и Другог светског рата и идеолошке чистке у време комунизма, али је веровао, без обзира на то што се мрачна и недокучива страна историје непрестано и кафкијански понавља, да се не сме стати и да се камијевски, сизифовски треба непрекидно борити

Из ове књиге такођер струји мисао да је и Андрић био суочен с тривијалностима свога времена. Андрићев однос према свету је био однос делатног песимизма. Знао је да су човеков живот и његово деловање осуђени на пролазност и о томе је говорио у својим делима, која, заправо и јесу симбол борбе против пролазности, као што је рецимо „На Дрини ћуприја“. Видео је ужасе Првог и Другог светског рата и идеолошке чистке у време комунизма, али је веровао, без обзира на то што се мрачна и недокучива страна историје непрестано и кафкијански понавља, да се не сме стати и да се камијевски, сизифовски треба непрекидно борити.

Били сте дуго година на челу Задужбине Иве Андрића и континуирано сте се научно бавили његовим ђелом. Што о његовом литерарном опусу можете рећи с ове временске дистанце?

Његов роман „На Дрини ћуприја“, који је написан пре 80 година, данас стоји тако постојано као што стоји и ћуприја у Вишеграду. Многи писци заслужено су добили Нобелову награду, али није дело сваког добитника те награде тако живо и актуелно као што је Андрићево. Његова дела преведена су на преко 50 језика, а непрекидно и из наше земље, из региона и из света стижу захтеви за објављивањем нових издања. Мислим да данашњи млади, који у школи често нерадо приступају лектири, када добију роман „На Дрини ћуприја“ и када се отворе за дубоко разумевање поруке тога дела, на тај роман добро реагују. Разумеју у том роману шта је борба за људске вредности. У „Знаковима поред пута“ Андрић се пита зашто балканске земље, чак и преко својих најбољих представника, не могу да уђу у круг просвећеног света и одмах одговара – зато што код нас не постоји довољно поштовања човека, његовог пуног достојанства и пуне унутрашње слободе.

 Андрић се за то поштовање непрестано борио својим књигама, а богме и својим деловањем. Ако бисмо Андрићеве приче и романе ставили пред јавност данашњег времена, онда би се укупно његово дело могло разумети и као вечни споменик борбе за човечност, племенитост, хуманост и доброту.

У најранијој фази он би се могао везати за хрватску књижевност, јер је живео у Загребу и писао у хрватском језичком идиому и хрватској лексици. Потом, везујући се за Вука и Његоша, нарочито за српску народну поезију, Андрић се коначно везао за српску културу и српски језик на којем су написана његова најзначајнија прозна дела

Јужнославенски народи су и присвајали и одбацивали Иву Андрића. Чији је Иво Андрић?

Прво, Иво Андрић је писац целог света, као што су то Шекспир, Пушкин, Сервантес… Он је писац свакога од нас. Друго, нема сумње да је Андрић у младости припадао покрету Млада Босна и да је баштинио југословенску интегралистичку идеју. Он јесте југословенски писац, јер се залагао не само за јединство те државе него и за јединство југословенског културног простора. У најранијој фази он би се могао везати за хрватску књижевност, јер је живео у Загребу и писао у хрватском језичком идиому и хрватској лексици. Потом, протоком времена и прилика, али и јасним и свесним избором, везујући се за Вука и Његоша, нарочито за српску народну поезију, којом је успут речено био одушевљен и Гете и кога Андрић спомиње у овој књизи, Андрић се коначно везао за српску културу и српски језик на којем су написана његова најзначајнија прозна дела. А његово дело, нема сумње, представља интегрални део европске уметничке баштине у великом и чудесном разногласју језика и књижевности.

Жанета Ђукић

Извор: П Портал

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *