Ruski narativ tvrdi da je oštećen usled eksplozije municije izazvane požarom, čiji uzrok nije poznat. Sudeći po ukrajinskom narativu „Moskva“ je pogođena ukrajinskom raketom tipa „Neptun“. Veoma je interesantno da je noću 13. aprila, glasnogovornik ruskog Ministarstva odbrane, Igor Konašenkov, zapretio raketnim udarima na Kijev, ukoliko ukrajinska vojska ne prestane sa „diverzijama i udarima na teritoriji Ruske Federacije“.
Za razliku od ratova na Bliskom istoku, u Africi ili u južnim delovima Centralne Azije (Avganistan), rat u Ukrajini je znatno više propraćen, što od strane domaćih, što od svetskih medija. Ovaj rat se odvija u eri razvijenog interneta, a region u kome se vojna dejstva odvijaju naseljen je ljudima sa visokim stepenom internet pismenosti, što podrazumeva kačenje raznoraznog lako razumljivog sadržaja iz rata na društvene mreže koje su dostupne najvećem broju Evropljana. Osim toga, masovni rat u kome neposredno učestvuje najveća pojedinačna vojna sila u Evropi – Rusija, prirodno privlači pažnju ne samo evropske, već i svetske javnosti, jer bi eskalacija tog sukoba mogla da znači početak Trećeg svetskog rata. Primera radi, građanski rat u Jemenu, koji predstavlja regionalni proksi rat između Irana i Saudijske Arabije, koju posredno podržavaju SAD i Izrael, privlači manje pažnje jer se nalazi dalje od Evrope i jer u njemu učestvuju narodi koji putem interneta nisu u velikoj meri povezani sa zapadnim svetom. Na sličan način je mnogo više pažnje obraćano na građanski rat u Bosni i Hrvatskoj, nego na genocid u Ruandi.
Razumeti šta se dešava na ratištu u celini je veoma teško za čoveka koji istovremeno ne vlada ruskim, ukrajinskim i nekim od najvećih zapadnih jezika, po preimućstvu engleskim. Jedino kroz čitanje više izvora samostalno se može steći utisak o pravom toku rata. Konzumirajući zvanične izvore samo od jedne strane – ruske, ukrajinske ili zapadne, stvara izvrnutu sliku o ratu u kome baš ta jedna strana uvek pobeđuje, a druga uvek gubi. Ukoliko bismo poverovali u tvrdnje jednog izvora, ruska armija bi već provodila paradu pobede u Kijevu, a ukrajinska u Moskvi.
Do ovog trenutka rat narativa prikazuje Rusiju bez vojnika i municije i Ukrajinu bez vojnika i municije, dakle tom logikom rat bi trebalo da je završen, ali, nažalost, nije. Rat se nastavlja, kao što ne jenjava i sudar narativa. Na primeru događaja u Buči, nadomak Kijeva, mogli smo videti prvi ozbiljan sudar ruskog i zapadnog/ukrajinskog narativa. Ruska strana tvrdi da su masovna ubistva inscenirana, ali takođe tvrdi da su i žrtve potekle od ukrajinskih dejstava, ne od ruskih. Ukrajinski narativ događaje naziva genocidom, dok zapadni narativ luta u rasponu između ocene u vidu ratnog zločina do genocida. Zapravo ne možemo znati šta se zaista dogodilo dok ne bude sprovedena istraga međunarodnih organa zaduženih za tako nešto po međunarodnom pravu. U tom pogledu, kao što možemo videti, postoje događaji za koje čitalac prosto ne može znati kako su se odvijali dok ne bude iznesen relevantan sud međunarodne institucije. Logično je onda ovakve događaje odložiti na mentalnu policu, ne predavati se emocijama, čekati rasplet situacije. Primiti sve narative k znanju, ali im ne pridavati konačni značaj. Situacija sa konkretnim događajima na frontu se razlikuje od tvrdnji o ratnim zločinima, koje je nemoguće dokazati ili opovrgnuti dok traje rat.
Oko ratnih događaja postoje tri vrste slučaja: prva, jedna strana tvrdi da je nešto uništila, ali bez ikakvih video dokaza; druga, jedna strana tvrdi da je nešto uništila i pruža dokaze za to; treća, jedna strana tvrdi da je nešto uništila, druga priznaje da je to nešto uništeno, ali daje alternativnu verziju događaja kako se to dogodilo. Prva situacija je najčešća i predstavlja osnovu propagandnog rata, glasine o čitavim uništenim armijama, avionskim eskadrilama i tenkovskim kolonama su svuda po društvenim mrežama. Ovu situaciju treba u potpunosti ignorisati, jer ni na koji način ne doprinosi poimanju realnog stanja. Međutim, ova situacija jako prija onima koji ni ne žele da razumeju šta se zaista događa, onima koji navijaju za ovu ili onu stranu.
Druga situacija je ređa, video ili fotografski dokazi su manje zastupljeni. Ipak i oni traže proveru, jer bez tima stručnjaka koji se bave proverom realnosti kadrova jedan čovek ne može sam da izvuče zaključak o tačnosti datih tvrdnji. U drugoj situaciji čitalac treba da kritički da uporedi ruske i ukrajinske/zapadne izvore, jer često oni sami nude dokaze ili opovrgavaju snimke jedni drugih. Na analitičkoj sposobnosti procenjivanja je čitaoca da odredi kako će razrešiti ovu dilemu. Ono što nije moguće ovako proveriti najbolje je opet odložiti na mentalnu policu. Treća situacija je najinteresantnija, dešavaju se takvi bitni događaji koje obe strane na neki način priznaju, ali ih tumače svaka na svoj način. Prvi primer je zauzimanje ukrajinskog Zmejnog (Zmijskog) ostrva u Crnom moru. Sudeći po početnom ukrajinskom narativu ostrvo je palo, a svi branioci su žrtvovali svoje živote, navedena je cifra od 13 poginulih. Ruski narativ je takođe potvrdio da je ostrvo zauzeto, ali su se po njemu svi ukrajinski vojnici predali bez borbe, saopšteno je o 82 ratna zarobljenika. Kasnije će se ispostaviti da su oba narativa nepotpuni – da, ruska vojska je zauzela maleno ostrvo i u to nema sumnje, ali niti su svi Ukrajinci poginuli, niti su svi zarobljeni, jedan deo zaista nije hteo da se preda i pao je u boju, ostatak se predao. Drugi primer je povezan sa prvim na neobičan način.
Naime, postoji potvrđen audio zapis ukrajinske odbrane Zmejnog ostrva u kome ruski vojni brod traži od ukrajinskih vojnika da se predaju na šta ukrajinski vojnik preko radija odgovara: „Ruski vojni brode, idi u *****“ (scena koja podseća na kultni citat američkog generala Entonija Mekolifa – „Idite dođavola/Nuts“, koji je te reči uputio nemačkom komandiru prilikom poslednje ofanzive Trećeg rajha u belgijskim Ardenima). Ukrajina je uspela da izbaci komemorativnu poštansku markicu sa ukrajinskim vojnikom koji pokazuje srednji prst tom ruskom vojnom brodu sa oznakom 121 na njemu. Radi se o raketnoj krstarici nosiocu zastave Crnomorske flote po nazivu „Moskva“. Upravo je „Moskva“ 14. aprila u ranim satima „ozbiljno oštećena, a cela posada sa broda evakuisana“, to je izjava Ministarstva odbrane Ruske Federacije. Opet imamo veliki događaj koji ne može da se ospori, vojni ruski brod je ozbiljno oštećen.
Ruski narativ tvrdi da je oštećen usled eksplozije municije izazvane požarom, čiji uzrok nije poznat. Sudeći po ukrajinskom narativu „Moskva“ je pogođena ukrajinskom raketom tipa „Neptun“. Veoma je interesantno da je noću 13. aprila, glasnogovornik ruskog Ministarstva odbrane, Igor Konašenkov, zapretio raketnim udarima na Kijev, ukoliko ukrajinska vojska ne prestane sa „diverzijama i udarima na teritoriji Ruske Federacije“. Treća situacija testira veru čitaoca u koincidenciju, zapravo stavlja na probu njegov zdrav razum, koji treba da odbaci manje verovatan splet okolnosti naspram verovatnijeg (princip Okamove oštrice).
Sve u svemu, moguće je steći opštu sliku o toku rata ukoliko je čitalac sposoban da razluči i rangira oficijalne od neoficijalnih izvora informacija (veoma je bitno razumeti da čitanje ultrapatriotskih Telegram kanala jedne strane nije i ne može biti jedini izvor informacija), ukoliko čitalac barata sa dovoljnim brojem relevantnih stranih jezika da je sposoban sam da čita izvore i ukoliko ima dovoljno razvijene analitičke i logičke sposobnosti, a pritom može da se izdigne iz emocija i navijačkog poriva. Razumljivo je da je broj ovako upućenih čitalaca nizak, upravo tome služe analitičari. Naposletku čitalac sam bira analitičara (ili više njih) u kojeg ima poverenja. To se u prvom redu odnosi na one čitaoce koji žele da razumeju o čemu se radi, a ne žele da ih neki propagandista, koji se predstavlja kao analitičar, hrani jednostranim i prenaglašenim pobedonosnim izjavama. Ova kratka instrukcija stoga može poslužiti čitaocu da uđe u um analitičara i baci pogled na proces izvlačenja zaključaka, koji podrazumeva svakodnevno sakupljanje informacija iz mnoštva izvora, provođenje filtracije tih podataka i na kraju upoređivanja istih.
Aleksandar Đokić
