Ako pokušamo da prodremo u svet Milana Kundere, shvatićemo da nam njegova kompleksna ličnost izmiče kao pesak među prstima. Savremeni izdanak Kafke i Gogolja, u svojim romanima je pomirio skepticizam sa melanholijom, ironiju sa nežnošću, erotske pasuse sa filozofskim zapažanjima.
Jednog od najpopularnijih evropskih pisaca, ne sasvim bez razloga, bije glas usamljenog čudaka. Gotovo patološki povučen, otprilike svakih deset godina daje intervjue, a od izdavača zahteva da se u njegovoj biografiji navedu samo osnovni podaci. „Intimni život je osnova nečije posebnosti. Kao takva, ona mora da ostane tajna“, kaže češki pisac sa francuskom adresom, dugogodišnji disident koji je pustio korene u novoj domovini. Odisej, koji se odrekao Itake, ali ne i svojih snova o njoj, s vremena na vreme ipak posećuje inkognito zemlju u kojoj je doživeo progon, siromaštvo, ali i umetničku afirmaciju.
Kundera je rođen 1929. godine u Brnu, u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Majka Milada je bila izuzetno obrazovana žena, a otac Ludvik je bio istaknuti pijanista i muzikolog, učenik čuvenog kompozitora Leoša Janačeka. Kada je dečak imao deset godina, nemačke snage su okupirale njegovu domovinu, jednu od prvih Hitlerovih meta. Oskudica, strah i neizvesnost koje je iskusio tih dana umnogome će oblikovati njegov pogled na svet.
Nakon završetka rata, Čehoslovačka se polako diže iz pepela, a tri godine kasnije na vlast dolazi Komunistička partija. Kao mnogi mladi intelektualci, kojima je iskustvo okupacija ostala u živom sećanju, devetnaestogodišnji Kundera je sa oduševljenjem dočekao komuniste. U to vreme studirao je klavir na Muzičkoj akademiji u Pragu i pisao poeziju revolucionarne tematike, a za život je zarađivao svirajući sa džez bendom. Postaje ponosni član stranke, da bi dve godine kasnije bio isključen iz nje zbog neoprostivog greha „individualističkog pogleda na svet“. Nedugo zatim prelazi na studije književnosti, a potom i na filmsku režiju.
Nakon diplomiranja, zaposlio se kao asistent na filmskom odseku Akademije scenskih umetnosti u Pragu. Studenti ga pamte kao nadahnutog i duhovitog predavača, odličnog poznavaoca savremenog filma i književnosti. U to vreme bavio se prevođenjem, pisao poeziju, drame i eseje o istoriji romana, postao je urednik niza književnih časopisa. Novinarka Vera Hrabankova pripadala je grupi mladih, ambicioznih intelektualaca u kojoj se kretao. Inteligentna i privlačna, osvojila je Kunderino srce.
Otprilike u vreme kada su se venčali, protesti protiv komunističkog režima postali su sve glasniji. Ove promene su se ogledale u raspoloženju reformističkih elemenata unutar same partije, koji su uspeli da izaberu Aleksandra Dubčeka za lidera. Njegov program, poznat kao „socijalizam sa ljudskim licem“, naišao je na široku podršku u društvu. Kundera se angažovao u Praškom proleće, a njegov roman „Šala“ satirično govori o apsurdu komunističkog režima. Delo je oduševilo kritičare, koji su ga proglasili romanom veka. Zbirkom pripovedaka „Smešna ljubav“ potvrdio je status jednog od najistaknutijih pisaca u domovini. Erudicija, razgranata kompozicija, istančan smisao za humor i filozofski nemir su već uočljive odlike ovih ranih dela.
Sloboda govora i reformistički optimizam nisu dugo trajali. Sovjetska okupacija Čehoslovačke označila je kraj sna. „Totalitarizam nije samo pakao, već i san o raju, vizija sveta u kome će svi živeti u harmoniji, ujedinjeni zajedničkom voljom. Kada ne bi iskorištavao te, u čoveku duboko ukorenjene arhetipove, totalitarizam nikada ne bi mogao da privuče toliko ljudi. Jednom kada se san o raju počne pretvarati u stvarnost, vladari raja moraju da sagrade mali gulag u svom dvorištu. Vremenom taj gulag postaje sve veći, a raj sve manji i bedniji“, slikovito je opisao prirodu većine režima u istoriji.
Kunderin raj je zaista postajao sve jadniji. Dojučerašnji laureati režima našli su se mimo zakona, na listi nepoželjnih pisaca. Kundera ostaje bez posla, a njegove knjige završavaju na crnoj listi. „Ođednom sam ostao bez mogućnosti da zaradim za život. Shvatio sam da za mene nema mesta u zemlji u kojoj je uništen javni kulturni život“, priseća se on.
Situacija je postajala sve gora. Dosijei čehoslovačke tajne službe otkrivaju da je svaki pisčev potez pomno praćen i evidentiran.
„13:05 – subjekt ulazi u vinski bar. 13.14 – subjekt napušta objekat zadovoljan, ruku pod ruku sa suprugom“, jedan je od grotesknih detalja iz tih dosijea. Da je pod prismotrom, Kundera je shvatio kada je pozvan na „informativni razgovor“ u komesarijatu, kod druga Platenika. Dok je izlazio iz te sumorne sobe, drhteći kao prut, znao je samo jedno – da mora da ode.
Pobacavši tek nešto odeće i knjiga u polovni automobil, sa suprugom beži u Francusku. Zapošljava se kao gostujući profesor u gradu Ren, a ubrzo nakon toga dobija katedru na Univerzitetu u Parizu. U „gradu svetlosti“, kako je često primećivao, doživeo je „osećaj preporoda“. Prvi roman objavljen u novoj domovini, gorko ironično istraživanje posledica revolucionarnog entuzijazma, simbolično nazvan „Život je negde drugde“, oduševio je francuske kritičare. Njegova „Knjiga smeha i zaborava“ bila je još uspešnija, ali mu je zbog tog romana, u kome je nemilosrdno kritikovao tadašnjeg predsednika Gustava Huska, oduzeto čehoslovačko državljanstvo. Dve godine kasnije, dobio je francusko.
Svetsku slavu doneo mu je roman „Nepodnošljiva lakoća postojanja“ u kojem, baš kao i u „Šali“, opisuje način na koji represivni državni aparat uništava živote pojedinaca. „Besmrtnost“, po mnogima njegovo najbolje delo, poslednji je roman napisan na češkom jeziku. U njemu virtuozno opisuje čovekovu pohlepnu težnju da ostavi trag u istoriji.
U jesen 1994. godine u Pragu je održan svetski kongres PEN-a. Tadašnji predsednik Vaclav Havel uputio je poziv Kunderi, koji je ovaj hladno odbio. Naime, sa Havelom se nije slagao oko suštinskog odnosa politike i književnosti. Kundera je odbio da prihvati dodeljenu ulogu disidenta – gadilo mu se nametanje mesijanske uloge umetniku, kao i stvaranjem nacionalnih mitova. „Najviše me užasava svet koji je izgubio smisao za humor“, objašnjava pisac koji je i u životu i u svojim delima upravo gledao najbolji način suočavanja sa užasima postojanja. Nije ni čudo – ako smo svesni da je rođen prvog dana aprila!
Izvor: b92
