Руски наратив тврди да је оштећен услед експлозије муниције изазване пожаром, чији узрок није познат. Судећи по украјинском наративу „Москва“ је погођена украјинском ракетом типа „Нептун“. Веома је интересантно да је ноћу 13. априла, гласноговорник руског Министарства одбране, Игор Конашенков, запретио ракетним ударима на Кијев, уколико украјинска војска не престане са „диверзијама и ударима на територији Руске Федерације“.
За разлику од ратова на Блиском истоку, у Африци или у јужним деловима Централне Азије (Авганистан), рат у Украјини је знатно више пропраћен, што од стране домаћих, што од светских медија. Овај рат се одвија у ери развијеног интернета, а регион у коме се војна дејства одвијају насељен је људима са високим степеном интернет писмености, што подразумева качење разноразног лако разумљивог садржаја из рата на друштвене мреже које су доступне највећем броју Европљана. Осим тога, масовни рат у коме непосредно учествује највећа појединачна војна сила у Европи – Русија, природно привлачи пажњу не само европске, већ и светске јавности, јер би ескалација тог сукоба могла да значи почетак Трећег светског рата. Примера ради, грађански рат у Јемену, који представља регионални прокси рат између Ирана и Саудијске Арабије, коју посредно подржавају САД и Израел, привлачи мање пажње јер се налази даље од Европе и јер у њему учествују народи који путем интернета нису у великој мери повезани са западним светом. На сличан начин је много више пажње обраћано на грађански рат у Босни и Хрватској, него на геноцид у Руанди.
Разумети шта се дешава на ратишту у целини је веома тешко за човека који истовремено не влада руским, украјинским и неким од највећих западних језика, по преимућству енглеским. Једино кроз читање више извора самостално се може стећи утисак о правом току рата. Конзумирајући званичне изворе само од једне стране – руске, украјинске или западне, ствара изврнуту слику о рату у коме баш та једна страна увек побеђује, а друга увек губи. Уколико бисмо поверовали у тврдње једног извора, руска армија би већ проводила параду победе у Кијеву, а украјинска у Москви.
До овог тренутка рат наратива приказује Русију без војника и муниције и Украјину без војника и муниције, дакле том логиком рат би требало да је завршен, али, нажалост, није. Рат се наставља, као што не јењава и судар наратива. На примеру догађаја у Бучи, надомак Кијева, могли смо видети први озбиљан судар руског и западног/украјинског наратива. Руска страна тврди да су масовна убиства инсценирана, али такође тврди да су и жртве потекле од украјинских дејстава, не од руских. Украјински наратив догађаје назива геноцидом, док западни наратив лута у распону између оцене у виду ратног злочина до геноцида. Заправо не можемо знати шта се заиста догодило док не буде спроведена истрага међународних органа задужених за тако нешто по међународном праву. У том погледу, као што можемо видети, постоје догађаји за које читалац просто не може знати како су се одвијали док не буде изнесен релевантан суд међународне институције. Логично је онда овакве догађаје одложити на менталну полицу, не предавати се емоцијама, чекати расплет ситуације. Примити све наративе к знању, али им не придавати коначни значај. Ситуација са конкретним догађајима на фронту се разликује од тврдњи о ратним злочинима, које је немогуће доказати или оповргнути док траје рат.
Око ратних догађаја постоје три врсте случаја: прва, једна страна тврди да је нешто уништила, али без икаквих видео доказа; друга, једна страна тврди да је нешто уништила и пружа доказе за то; трећа, једна страна тврди да је нешто уништила, друга признаје да је то нешто уништено, али даје алтернативну верзију догађаја како се то догодило. Прва ситуација је најчешћа и представља основу пропагандног рата, гласине о читавим уништеним армијама, авионским ескадрилама и тенковским колонама су свуда по друштвеним мрежама. Ову ситуацију треба у потпуности игнорисати, јер ни на који начин не доприноси поимању реалног стања. Међутим, ова ситуација јако прија онима који ни не желе да разумеју шта се заиста догађа, онима који навијају за ову или ону страну.
Друга ситуација је ређа, видео или фотографски докази су мање заступљени. Ипак и они траже проверу, јер без тима стручњака који се баве провером реалности кадрова један човек не може сам да извуче закључак о тачности датих тврдњи. У другој ситуацији читалац треба да критички да упореди руске и украјинске/западне изворе, јер често они сами нуде доказе или оповргавају снимке једни других. На аналитичкој способности процењивања је читаоца да одреди како ће разрешити ову дилему. Оно што није могуће овако проверити најбоље је опет одложити на менталну полицу. Трећа ситуација је најинтересантнија, дешавају се такви битни догађаји које обе стране на неки начин признају, али их тумаче свака на свој начин. Први пример је заузимање украјинског Змејног (Змијског) острва у Црном мору. Судећи по почетном украјинском наративу острво је пало, а сви браниоци су жртвовали своје животе, наведена је цифра од 13 погинулих. Руски наратив је такође потврдио да је острво заузето, али су се по њему сви украјински војници предали без борбе, саопштено је о 82 ратна заробљеника. Касније ће се испоставити да су оба наратива непотпуни – да, руска војска је заузела малено острво и у то нема сумње, али нити су сви Украјинци погинули, нити су сви заробљени, један део заиста није хтео да се преда и пао је у боју, остатак се предао. Други пример је повезан са првим на необичан начин.
Наиме, постоји потврђен аудио запис украјинске одбране Змејног острва у коме руски војни брод тражи од украјинских војника да се предају на шта украјински војник преко радија одговара: „Руски војни броде, иди у *****“ (сцена која подсећа на култни цитат америчког генерала Ентонија Меколифа – „Идите дођавола/Nuts“, који је те речи упутио немачком командиру приликом последње офанзиве Трећег рајха у белгијским Арденима). Украјина је успела да избаци комеморативну поштанску маркицу са украјинским војником који показује средњи прст том руском војном броду са ознаком 121 на њему. Ради се о ракетној крстарици носиоцу заставе Црноморске флоте по називу „Москва“. Управо је „Москва“ 14. априла у раним сатима „озбиљно оштећена, а цела посада са брода евакуисана“, то је изјава Министарства одбране Руске Федерације. Опет имамо велики догађај који не може да се оспори, војни руски брод је озбиљно оштећен.
Руски наратив тврди да је оштећен услед експлозије муниције изазване пожаром, чији узрок није познат. Судећи по украјинском наративу „Москва“ је погођена украјинском ракетом типа „Нептун“. Веома је интересантно да је ноћу 13. априла, гласноговорник руског Министарства одбране, Игор Конашенков, запретио ракетним ударима на Кијев, уколико украјинска војска не престане са „диверзијама и ударима на територији Руске Федерације“. Трећа ситуација тестира веру читаоца у коинциденцију, заправо ставља на пробу његов здрав разум, који треба да одбаци мање вероватан сплет околности наспрам вероватнијег (принцип Окамове оштрице).
Све у свему, могуће је стећи општу слику о току рата уколико је читалац способан да разлучи и рангира официјалне од неофицијалних извора информација (веома је битно разумети да читање ултрапатриотских Телеграм канала једне стране није и не може бити једини извор информација), уколико читалац барата са довољним бројем релевантних страних језика да је способан сам да чита изворе и уколико има довољно развијене аналитичке и логичке способности, а притом може да се издигне из емоција и навијачког порива. Разумљиво је да је број овако упућених читалаца низак, управо томе служе аналитичари. Напослетку читалац сам бира аналитичара (или више њих) у којег има поверења. То се у првом реду односи на оне читаоце који желе да разумеју о чему се ради, а не желе да их неки пропагандиста, који се представља као аналитичар, храни једностраним и пренаглашеним победоносним изјавама. Ова кратка инструкција стога може послужити читаоцу да уђе у ум аналитичара и баци поглед на процес извлачења закључака, који подразумева свакодневно сакупљање информација из мноштва извора, провођење филтрације тих података и на крају упоређивања истих.
Александар Ђокић
