Нека повратак капеле на Ловћен још јаче потврди, крунише и посвети повратак српског народа самом себи, својим вјечним изворима и вриједностима! Стога нека цио српски народ буде трећи ктитор капеле на Ловћену!
Уводна биљешка
Поводом четрдесет дана од упокојења Комнена Бећировића, Стање ствари објављује његово „Слово о Ловћену“, објављено као „лични став“ у НИН-у с краја 1989. године. Претходно је, те бурне године, академик и пјесник Душан Костић у „Комунисту“ поставио питање повратка Капеле на Језерски врх Ловћена. Спремно је реаговао, као и увијек, Комнен Бећировић, текстом који је пред вама. Већ у наредном броју НИН-а, огласио се на тему вредни прота Васо Ивошевић, реакције читалаца нијесу престајале, па је лист покренуо и фељтон о рушењу Његошеве капеле.
Приредио: Александар Живковић
Прохујало је седамнаест година откако су љета 1972. наши Нерони и наше Синан-паше, на срамоту и жалост црногорског и свеколиког српског народа и на чуђење цивилизованог свијета, срушили једну од највећих српских светиња, Његошеву капелу на Ловћену. Тај страшни чин да управљачи једног народа, као страни освајачи, уништавају нешто највише што тај народ има, учињен је под изговором да капела на Ловћену није она иста коју је Његош био подигао 1845. године, већ да је споменик, штавише жиг владавине краља Александра који је Његошеву задужбину, срушену 1916. од Аустро-Угарске, обновио 1925. у првобитном виду. Љуто се, дакле, замјерало Александру што је испуњавајући своју жељу, колико и жељу и одлуку Српске православне цркве, обновио капелу на Ловћену, а што није, кад му је већ аустроугарски завојевач за то био прућио сјајну прилику, подигао владици, умјесто цркве, фараонску гробницу по замисли дворског вајара Ивана Мештровића.
Требало је, по заговорницима рушења капеле, на њеном мјесту подићи Његошу већи и љепши споменик којим би се недовољно славни Ловћен и његов становник, посебно због скромности капеле, већма прославили, али којим би се уклонио не само траг владавине краља Александра, већ и збрисало хиљаду година српства и православља у Црној Гори, чега је Ловћен по самој природи Његошеве личности и поезије постао највиши симбол. Требало је, такође, приносећи Ловћен на жртву Мештровићу, потврдити и ојачати братство и јединство и то баш у вријеме кад је у Хрватској бијеснио маспок, појачаван притисак на Србе и укидана њихова посљедња гласила и културне установе. А било је и сулудих маштања у главама ондашњих цетињских одборника на челу са Пером Томановићем, да ће, постављањем Мештровића на Ловћен, свијет похрлити да се диви његовој величини и да ће цетињска општина благо згрнути и себе и сву Црну Гору усрећити.
Тако то бива кад се мали људи докопају великих ствари.
Његошева капела је, упркос настојањима, и упркос позивима са стране, безобзирно срушена. Тобожња одлука црногорске владе из 1952. о градњи споменика Његошу на Ловћену, иако је постојећи већ био у грбу Црне Горе, и понуда од стране Блажа Јовановића учињена Мештровићу да се прихвати тог посла, стављене су тако изнад воље и завјета Његошева да почива у цркви на Ловћену, као и изнад свега што је ова до тада значила за српски народ. Било је то вријеме када је Лубарда, великан умјетности, плакао, а Штедимлија чије је име постало синоним црне издаје, ликовао.
И тако већ скоро два десетљећа како задужбина Пјесника, некад урна његовог праха и круна Ловћена, капела страдалница, лежи сасута у тужно точило под Ловћеном, док се на засјеченом и усјеченом Ловћену, уздиже, пружено и зајахало на њему, тужно и гломазно, ругобно и туробно здање маузолеја у коме без опела и литургије, у влази и мемли, засужњен чами свети прах. То здање направљено је по пројекту самог Мештровића који никада није био на Ловћену, да би примило његов рад. Грдосију од подбоченог Његоша у сједећем ставу, прекрштених ногу с птичурином изнад главе и амазонкама које га чувају.
Више не препознају Ловћен небеса, као што га више не познају и у њему се не препознају, људи ни вријеме, прошлост ни садашњост. Један од најљепших и најсмисленијих призора и врхова свијета који су више од сто љета безбројни ходочасници, Срби и странци, упоређивали са Синајем, Олимпом, Парнасом и Патмосом, преобраћен је у један од најжалоснијих.
На вијест о упокојењу: Комнен Бећировић: Посланица брату Радовану
Оно што су били наумили и започели Блажо Јовановић и Владимир Поповић, понизни молилац за споменик код Мештровића, остварили су и довршили Вељко Милатовић, Веселин Ђурановић, Видоје Жарковић и Жарко Булајић, тада најодговорнији људи Црне Горе, мада се овај посљедњи убрзо повукао из политике. Нека што разорише Ловћен као свесрпско знамење, и од кољена им је, али како га уништише као знамење, грб државе на чијем су се челу са толико разметања, буке и вике налазили. Ловћен, и не само но, каквим су га они направили, доказ је вјечне истине да су најстрашнији порази у историји битке добијене против сопственог народа. И заиста, као што су досадашњи српски нараштаји Ловћен опјевавали, к њему се узносили, њиме се поносили и небесили, тако ће га посадашњи оплакивати и згражавати се над зулумом на њему почињеним. О томе већ недвосмислено свједочи донедавно забрањена књига борбе за Ловћен и жалости за њим, Сумрак Ловћена, названа тако по слици Петра Лубарде на којој неман у виду чудовишног бика, као вихор мрака, хара и пустоши.
Вријеме је да се размишља о уклањању трагова насиља и варварства над Ловћеном.
Нека повратак капеле на Ловћен још јаче потврди, крунише и посвети повратак српског народа самом себи, својим вјечним изворима и вриједностима! Стога нека цио српски народ буде трећи ктитор капеле на Ловћену! И нека се Срби, трећи пут испуњавајући аманет Владичин, засвагда нађу на Ловћену, као што су се нашли на Косову и на Врачару.
Морача, 1989.
(НИН, 10. децембар 1989, стр. 47-48)
Извор: Стање Ствари
