Predgovor prevodu Kosovske epopeje Adolfa Davrila iz 1868, izašlom u dvojezičnom izdanju udruženja Un Infini Cercle Bleu, 2006 u Parizu. Objavljeno, u prevodu na srpskom, u časopisu Putevi kulture od marta 2008 y Kruševcu
Kosovo, prvo kao prevashodni prostor srpske srednjovekovne civilizacije sa bezbrojnim crkvama, kao zemlja epopeje rođene iz homerovske bitke koja se tu odigrala 1389 godine između dve vojske, sultana Murata i kneza Lazara koja se završila Pirovom pobedom Turaka i potpunim porazom Srba; zatim kao jedna od provincija otomanskog carstva gde su uslovi života hrišćana bili vrlo mučni zbog dvostrukog albansko-turskog tlačenja; najzad, Kosovo oslobođeno u Prvom balkanskom ratu 1912 godine i ponovo uključeno u sastav srpske nacije, posle pet vekova ropstva, bilo je jedna od omiljenih tema mnoštva uglednih francuskih autora, koji su pisali o Srbiji tokom čitavog 19 i u prvim decenijama 20 veka.
Trebalo bi nam, da bismo ih sve nabrojali, mnogo stranica ali, ograničimo se samo na nekoliko slavnih imena po hronološkom redu, kao što su Ig-Loran Pukvil, istoričar Grčke i prorok njenog oslobađanja; Klod Forijel, osnivač katedre za Komparativnu književnost na Sorboni i prevodilac grčkih i srpskih pesama; Alfons de Lamartin, putnik kroz Srbiju u vreme kada se ona oslobađala od vekovnog turskog ropstva; Kzavje Marmje, književnik, član Francuske Akademije koji je čak dospeo do Crne Gore u traganju za srpskom epopejom; Ogist Dozon, diplomata na Balkanu i jedan od propagatora srpske epopeje u Francuskoj; Frederik-Gistav Ekof, jedan od najvećih evropskih komparatista i lingvista; Sen-Rne Tajandije i Žozef Renak, briljantni istoričari Srbije, jedan predavač istorije na Sorboni a drugi, najbliži saradnik Gambete; Selest Kurijer, istoričar književnosti slavenskih naroda koji je preveo na francuski jezik pesme Kosovskog ciklusa; Viktor Igo koji je uputio svoj uzvišeni poziv Za Srbiju u vreme istočne krize od 1875 do 1878 godine; Ernest Deni, ponos francuske slavistike koji je isticao iznad svega hristološki karakter Kosovske epopeje; Šarl Dil i Gabrijel Mije, istoričari umetnosti, oci francuske vizantologije; pesnik Ašil Milian koji je u nadahnutim stihovima slavio Kosovsku bitku u vreme njene petstogodišnjice 1889; Eduar Šire, mistični pisac, autor Velikih tajnovidaca, duboki tumač veličanstvenog kosovskog mita; Ogisten Šabozo, marinista posvećen u filozofij y Indije, čovek poverljivih misija Aristida Brijana na Balkanu; Franc Fynk-Bretano, istoričar epohe Filipa Lebela, Luja XIV i Bastilje, autor francuske verzije kosovske epopeje; na kraju, Viktor Berar, veliki orjentalista, slavni prevodilac Homera, svedok, zajedno sa Žoržom Golijem, patnji hrišćana na Kosovu i u Makedoniji poslednjih decenija tursko-albanske vladavine nad tim zemljama…
Ostavljam sebi da, u radu koji završavam baš o Prijemu Kosovske epopeje u Francuskoj, dodam pomenutim autorima druge i da svakom od njih posvetim neophodni prostor. Posebno će mesto tu biti dato poljskom vatesu Adamu Mickijeviču koji je divno tumačio, u okviru svojih predavanja o slovenskom svetu održanih od 1841-1844. na Kolež de Frans, srpsku poeziju, posebno kosovski ciklus. Međutim, ma koliko da je obimno ovo nabrajanje, ono bi bilo nepotpuno bez imena Adolfa Davrila, odličnog prevodioca, ali i sjajnog tumača Kosovske epopeje.
Rođen 17 avgusta 1822 u Parizu, Luj-Mari-Adolf baron Davril (Louis-Marie – Adolphe baron d’Avril), ušao je mlad, nakon završenih pravnih nauka, u Ministarstvo inostranih poslova kao ataše u njegovom arhivskom odeljenju da bi ubrzo prešao u političku upravu istog Ministarstva gde će ostati, osim perioda od 1854 do 1856, koji provodi kao delegat Francuske misije na Istoku, sve do 1866. Te iste godine je bio imenovan za francuskog generalnog konzula u Rumuniji, mesto koje će zauzimati sve do 1868, pre nego što bude izabran u Evropsku Dunavsku komisiju u Carigradu za određivanje cena prolaska kroz Suecki kanal. Tokom seda godina, od 1876 do 1883, kada je umirovljen, bio je na položaju opunomoćenog ministra Francuske u Čileu. Umro je 1904 godine u dvorcu Kopijer u romanskoj Švajcarskoj.
Takva je, prema Velikoj enciklopediji iz 1889 i prema Rečniku francuske biografije izašlom 1941, biografija ovog državnog službenika koja se ne bi razlikovala od bezbrojnih drugih da, uporedo sa svojom diplomatskom delatnošću, Adolf Davril nije ostvario značajno književno-istorijsko delo. On započinje to delo proučavajući Istočno hrišćanstvo i zapadnu epopeju, objavivši Iraklije i Istočno pitanje u 7 veku (1862), Dokumenta o odnosima crkava na Istoku u svojim odnosima sa Svetom Stolicom (1863), Hrišćanska Kaldeja (1864), i prevod sa obimnim tumačenjem sa starog severno francuskog dijalekta zvanog langue d’oil, na moderni francuski jezik Pesme o Rolanu (1865), koja će doživeti pet-šest izdanja za života autora. Teme koje neće prestati da obrađuje i proširuje ispunivši se pravom strašću za slavenske narode, što će prvo ispoljiti prelepim prevodom pesama Kosovskog ciklusa, koji predlažemo čitaocu, a koji se pojavio 1868 pod nazivom Kosovska bitka u izdanju Luksemburške knjižare, izdavačke kuće koju je osnovao i vodio Ladislas Mickijevič, rođeni sin Adama Mickijeviča.
Ustvari, Adolf Davril je odabrao dvanaest pesama iz Kosovskog ciklusa koje se odnose na sami kosovski boj i koje je prepevao promenivši neke naslove, podelivši neke pesme na dva dela ili ostavivši po strani izvesne delove u korist drugih tako da bi istakao visoku hrišćansku sadržinu epopeje, zapravo ideju žrtvovanja i pregorevanja samog sebe, vernosti i moralnog uzdizanja. Uspevajući tako da se ličnosti kreću istovremeno u stvarnom i apsolutnom, on ostaje savršeno veran duhu izvornog dela. Spev se kod Adolfa Davrila otvara gradnjom manastira Ravanice, zadužbine kneza Lazara, uoči kosovskog stradanja, a završava se obretenijem Kneževe glave, četrdeset godina nakon što je odsečena na bojnom polju i primljena u taj manastir kao u neki kovčeg apsolutnog.
Međutim, što se tiče postupka autora, koji on takođe primenjuje obrađujući neke francuske teme, on u podnaslovu svoje knjige pojašnjava: srpska rapsodija, izvučena iz narodnih pesama. Prevodeći srpsko ćirilično štivo, Adolf Davril je sasvim prirodno upotrebio francusku ortografiju vlastitih imenica, metod koji je bio u upotrebi kod svih slavista sve do stvaranja Jugoslavije 1918, kad se otpočelo postepeno sa upotrebom hrvatskog latiničnog pisma u transkripciji tih imena, što je dovelo do oštećenog, nerazgovetnog izgovora, ponekad izobličenog do onomatopeje koji je, na žalost, danas u upotrebi. Istovremeno je Adolf Davril pribegao jednoj originalnoj opremi svog prepeva tako što je dao da se odštampaju crvenom bojom dijalozi između različitih lica, a ostalo crnom, sve na kvalitetnom papiru tvrdo ukoričenom, ukratko, ostvarivši malo luksuzno izdanje, što pokazuje koliko mu je stvar ležala na srcu.
Osim jednom gravirom na prednjoj stranici koja predstavlja cara Lazara sa caricom Milicom kako osniva manastir Ravanicu, Adolf Davril predstavlja svoj prevod čitaocu jednim štivom u kome odmah postavlja epopeju u njen okvir istorijskog događaja, bitke između Srba i Turaka 28 juna 1389. u Kosovskoj ravnici, njen preobražaj u legendu, u hrišćanski mit koji produžava, pretače stvarno u idealno, zemaljski poraz u nebesku pobedu, i smrt u vaskrsenje, kao što autor to veoma tačno kaže:
«Kosovski poraz se duboko utisnuo u maštu Srba; njime je stala da se uglavnom napaja njihova narodna poezija. Kao uvek, ta peozija je preobličila istoriju tako što je idealizovala. Stvarne ili izmišljene ličnosti iz legende poprimile su zaista epske razmere. U njoj Lazar predstavlja sjaj carstva. Njegove pobude su uzvišeno osećanje dužnosti, podređivanje Bogu, apsolutna odanost. U tom pogledu on bi podsećao pre na indijske, francuske i španske heroje, negoli na grčke ili germanske».
Da bi, potom, uspostavio poređenje između Kosovske epopeje i Pesme o Rolanu, utoliko je prirodnije što ta dva dela imaju srednjevekovnu sadržinu, što je bitka za hrišćansku veru uznesena i što je uzrok tragedije na Kosovu polju sličan onom u klancu Ronsvo – izdaja:
«Postoji, u ostalom, jedna lako shvatljiva analogija između pesama koje se odnose na kosovsku bitku i naše Pesme o Rolanu, ne samo u njihovim likovima već i u njihovoj samoj potki. Tako, na strani Lazara, srpskog Karla Velikog, nalazi se njegov zet Miloš Obilić koji ima mnogo bliskosti sa Rolanom. Drugi Lazarov zet, Vuk Branković, predstavlja izdajnika Gana iz francuske junačke pesme. Dva zeta su neprijatelji; nastala je svađa između njihovih žena: neprijateljstvo dvojice velikaša je čvor radnje na obalama duboke Sitnice, kao i u dubokim ždrelima Pirineja.»
Adolf Davril podvlači kako je zatim kosovski mit, kao božanska vatra, zahvatio i zapalio dušu i svest srpskog naroda tokom vekova, sačuvavši ga ne samo od očajanja, od preveravanja,od odricanja od samog sebe u najcrnjem robovanju, nego podstičući da ga se oslobodi, što dokazuje da neki narodi mogu da prežive svoje nesreće jedino zahvaljujući snazi svojih mitova. Adolf Davril, kao odličan poznavalac Srbije, to konstatuje:
«U sažetom i zadivljujućem vidu, proizašlo iz dubine nacije, u vidu punom jednostavnosti i veličine koje ga upravo čine dostupnim svima, sećanje na Kosovsku bitku sačuvalo se do naših dana kod Srba od Dunava do Jadranskog mora, tako živo, tako sveže i potresno, kao da se nesreća juče dogodila. Turska vladavina, koja je trajala više od četiri stotina godina, da li je dozvoljavala da se zaboravi?
Još i danas svedoci smo toga: ubogi pevači, najčešće slepi, kao Homer, pevaju seljacima pažljivim i uzbuđenim Lazarevom odanošću, junaštvom Miloša Obilića, izdajstvom Vuka Brankovića. U njihovom nomadskom životu, ti rapsodi su posetili sva mesta osvećena nekim nacionalnim događajem.»
Francuski istoričar, poput slavnog ruskog istoričara Crne Gore, Pavla Rovinskog, naglašava stalnost kosovskog mita u toj neuništivoj tvrđavi srpskog otpora osmanlijskom zavojevaču, koju je predstavljala, upravo Crna Gora:
«Kosovska legenda je čak ušla u oblast zvanične politike. Evo, na primer, šta se može pročitati u jednoj izjavi koju su crnogorski glavari potpisali 1803 godine: «Ako bi se našao u Crnoj Gori neki čovek, neki grad, neko pleme, neki okrug da javno ili tajno izda domovinu, mi ćemo ga jednodušno predati večnom prokletstvu, kao Judu koji je izdao Gospoda Boga, i beščasnog Vuka Brankovića, koji je izdavši Srbe na Kosovu, navukao na sebe prokletstvo naroda i lišio se Božjeg milosrđa». Upravo, isto tako je u S rednjem veku Gan na Zapadu, izdajica iz Pesme o Rolanu, bio prokazan odmah iza Jude, Kajafe i Pilata.»
Započeto pod tako srećnim znakom, zanimanje Adolfa Davrila za slovenski svet samo će se povećavati tokom vremena, o čemu svedoče njegove knjige, kao što su Sentimentalno putovanje u slovenske zemlje (1876) Iraklije i liturgijski jezici u crkvama Istoka (1876), Sveti Kirilo i Sveti Metodije (1884), Hrišćanska Bugarska (1884), Izbor slov e nskih pesni (1896), Hrišćanska Srbija (1897). Treba dodati, uvek u okviru njegovog zanimanja za Istok, debelu knjigu Pregovori u vezi s Berlinskim ugovorom (1886). Međutim, proizilazi da kroz sva ta vrlo bogata dela, prevashodna tema ostaje Kosovo. Tako u Sentimentalnom putovanju, koje on potpisuje Kiril, i koje ga je odvelo u Dalmaciju, u Hrvatsku, u Crnu Goru, u Srbiju, u Bugarsku, u Galiciju, u Češku, u Sloveniju, on ponovo donosi sve kosovske pesme iz svoje zbirke iz 1868, preuzimajući ideje iz prvobitnog predgovora i razvijajući ih visprenim tumačenjima, kao što je ovo:
«Ako bismo želeli da dobro razumemo jedan narod, to nije po pojedinostima iz zajedničkog mu života, nego traženjem da se shvati njegova duša, da se otkrije njegov ideal. – Kaži mi koje je tvoj ideal, a ja ću ti reći ko si.»
Upravo kroz umetnost, bilo da se radi o poeziji, o slikarstvu, o vajarstvu, neimarstvu ili muzici, projavljuje se, kristalizuje se duša jednog naroda i njegov ideal. Za Srbe, to je poezija, kako Adolf Davril veli vršeći analizu pesme Zidanje Ravanice kojom počinje Kosovski ciklus:
«Nigde narodna poezija nema toliko važnosti koliko u Srbiji, gde druga domaća pisana svedočanstva često nedostaju istorijskoj nauci. A među pesmama ne postoje, s umetničke tačke gledišta, one koje imaju toliko vrednosti koliko ratnički Kosovski ciklus.»
A kao primer te savršene umetnosti koju je dostigao srpski pevač, Adolf Davril ističe pesmu o obreteniju glave kneza Lazara koju su odsekli Turci a koja se, nakon četrdeset godina provedenih u jednom bistrom izvoru, sastavlja sa telom:
«Legenda obretenja glave jedne od najpotresnijih iz kosovske serije. Čudesno hrišćansko se tu meša sa fantastičnim, a celina proizvodi dubinu osećanja koju je najutančanija umetnost retko dostigla.»
Što se tiče pesme Kosovka devojka, mlada Srpkinja koja sutradan po kosovskom krvavom okršaju, traži, među mrtvima i ranjenima po bojnom polju, svog nesuđenog verenika i njegove pobratime, dajući, kao poslednje sveto pričešće hleba i vina onima koji su još u životu, Adolf Davril podvlači svojstvo čovečnosti i bratstva te pesme, uzdignuto do najčistijeg ideala, usklikujući:
«Evo šta može da stvori pesnička mašta čitavog jednog naroda u nesreći, pokrenuta ljubavlju! (…) Pesma Kosovka devojka nije samo patetična: ona izvanredno pokazuje na društvenom planu nešto potpuno prirodno i skladno. Oseća se da u njoj ličnosti iz različitih staleža žive bratski u sferi vrlo čistoj i visokoj. Takav je bar ideal pesnika; ali, nije li ideal istinitiji od grube i sputavajuće stvarnosti? Kako bi jedan narod mogao da tako dočara, blistavim umetničkim crtama, uzvešeni ideal, ako ga ne bi nosio u duši?»
Tako se baron Davril vraća svom omiljenom predmetu u Izboru slovenskih pesama, koji ima podnaslov Slavi Dcera, Kći slave, unoseći u taj izbor, osim pesme o Zidanju Ravanice i smrti kneza Lazara, jednu vrlo čuvenu pesmu, Uroš i Mrnjavčevići, koja pripada ciklusu Marka Kraljevića, ali koja se dešava takođe na Kosovu uoči same propasti. Mi iz uvoda saznajemo da je odslužen pomen u Parizu, povodom petstote godišnjice bitke na Kosovu 1899, služba u kojoj je autor učestvovao pokazujući koliko je duboko nosio u sebi Kosovo. On doslovno piše:
«Epske tvorevine srpske nacije predstavljaju dva dragocena ciklusa: Kosovski i Marka Kraljevića. Nije odveć smelo uporediti Kosovski ciklus sa Ilijadom a ciklus Marka Kraljevića sa Odisejom. Mi smo predstavili uzorak srpske Odiseje; pristupimo Kosovskom ciklusu: to je doba velike propasti nastale 1389. Tako smo, pre četiri godine, prisustvovali bogosluženju koje je obavljeno u Parizu povodom petsto godina proteklih od te «nesrećne godine», kako još i dan danas kažu Srbi od Zete do Timoka pa i preko». Što znači od obala reke Zete u južnoj Crnoj Gori do obala reke Timoka u istočnoj Srbiji.
Proizilazi iz tumačenja i beležaka kojima je Adolf Davril propratio svoje prevode, da je on krajnje savesno, pristupao temama koje je obrađivao crpeći u raznim izvorima, srpskim i stranim, naročito u zbirkama Srpskih narodnih pesama Vuka Karadžića, tih osnovnih štiva. Ali, jedna rečenica u njegovom predgovoru pesme o zidanju Ravanice, otkriva nam takođe barona Davrila kao čoveka pobožne i velike duše, koji je doživljavao kosovske pesme kao liturgijska štiva, što on sam priznaje kad kaže: «…Skrećem pažnju na duboko religioznu prirodu tih pesama. Vi ćete tu prvo naići na zadušno navođenje dugog redosleda srpskih kneževa. Da sam izostavio samo jedno ime, čini mi se da bih počinio skrnavljenje.» A potom poziva čitaoca da ga sledi: «…Neka strani čitalac ne dopusti da ga to odvrati; neka se pri tome pridruži srcem, ganutim zanimanjem, verskim i nacionalnim osećanjem koje izaziva jedno takvo nabrajanje u duši tog naroda koji je sve izgubio na Kosovu i koji se sebi povratio tek četiri veka kasnije.»
A povodom pesme Uroš i Mrnjavčevići čija radnja, nesloga srpskih velikaša, jeste uvod u kosovsku tragediju, Adolf Davril ovako sažima njen sadržaj i značenje:
«Sasvim kao što je hrišćanska ideja o žrtvovanju u pesmi o izboru nebeskog carstva od strane kneza Lazara, o čemu govori Mickijevič, do kraja razvijena, ideja pravde je ovde uzdignuta na najveći stepen. Doista, u raspri koja izbija između mladog cara Uroša i srpskih kneževa povodom nasledstva Dušanovog carstva, knez Marko svedoči u prilog Uroša, sina Dušanovog, a protiv volje svog sopstvenog oca, kralja Vukašina, lišavajući se tako mogućnosti da jednoga dana on sam bude car Srba, kako bi zadovoljio najvišu pravdu.»
Adolf Davril je iskoristio godine povučenosti da bi napisao brojna dela koja se uglavnom odnose na suštinsku temu njegovog života, epopeju, sjedinjujući uvek erudiciju sa znatnom obdarenošću, sa živom osećajnošću, sa velikom čestitošću i širokom otvorenošću duha na druge kulture. Pisao je u uvodu svog omanjeg dela Žene u iranskoj epopeji, iz koje donosi odlomke: «Nema zanimljivijeg i plodnijeg proučavanja od onog od uporednih književnosti. To proučavanje preporođuje književni duh Evrope.» Objavio je od 1890 do 1895, poglavito kod Ernesta Lerua, dela koja crpu njihov sadržaj u zbivanjima i podvizima u Srednjem veku, kao Gijom Gvozdena ruka, Sid Kampeador, Tajna klanca Ronsevo, Tajna opsade Orleana, Prava povest Žerara od Rusijona, koju je potpisao sa «rapsod A. Davril» – toliko se bio poistovetio sa svojim temama – da bi završio sa nekom vrstom zaveštanja, u predosećanju katastrofe koja je došla 1914, deset godina nakon njegove smrti, razmišljanjem O mirnom razrešenju sukoba (1899).
Ustvari, baveći se neprekidno epopejom, Adolf Davril se nalazio u svom prirodnom elementu, kao što o tome svedoči baš ovaj divni prevod kosovske epopeje kome će čitalac pristupiti i koji će za njega biti pasoš, poziv na Kosovo apsolutnog čiji su prevashodni prostor upravo umetnost i poezija. Drugačije rečeno, evo najzad istorijskog, kulturnog, duhovnog, ukratko, civilizacijskog pristupa pitanju Kosova koji je tako okrutno nedostajao svih ovih poslednjih godina, a sve u korist isključivo političkog, ideološkog i demografskog, što je dovelo, na kraju Drugog Hristovog milenijuma do prave apokalipse na Balkanu. Ako se njeno plamenje ugasilo, njene oblačine nisu time prestale da lebde u nekim duhovima, zatamnjujući njihovo viđenje Kosova.
Neka bi ove francuske pesme Adolfa Davrila, koje dostižu uzvišenost izvornog srpskog štiva, doprinele da se te oblačine rasture.
Prevela sa francuskog: Nedeljka Petrović-Mitrović
Izvor: Tvorac grada
