Предговор преводу Косовске епопеје Адолфа Даврила из 1868, изашлом у двојезичном издању удружења Un Infini Cercle Bleu, 2006 у Паризу. Објaвљено, у преводу на српском, у часопису Путеви културе од марта 2008 y Крушевцу
Косово, прво као превасходни простор српске средњoвековне цивилизације са безбројним црквама, као земља епопеје рођене из хомеровске битке која се ту одиграла 1389 године између две војске, султана Мурата и кнеза Лазара која се завршила Пировом победом Турака и потпуним поразом Срба; затим као једна од провинција отоманског царства где су услови живота хришћана били врло мучни због двоструког албанско-турског тлачења; најзад, Косово ослобођено у Првом балканском рату 1912 године и поново укључено у састав српске нације, после пет векова ропства, било је једна од омиљених тема мноштва угледних француских аутора, који су писали о Србији током читавог 19 и у првим деценијама 20 века.
Требало би нам, да бисмо их све набројали, много страница али, ограничимо се само на неколико славних имена по хронолошком реду, као што су Иг-Лоран Пуквил, историчар Грчке и пророк њеног ослобађања; Клод Форијел, оснивач катедре за Компаративну књижевност на Сорбони и преводилац грчких и српских песама; Алфонс де Ламартин, путник кроз Србију у време када се она ослобађала од вековног турског ропства; Кзавје Мармје, књижевник, члан Француске Академије који је чак доспео до Црне Горе у трагању за српском епопејом; Огист Дозон, дипломата на Балкану и један од пропагатора српске епопеје у Француској; Фредерик-Гистав Екоф, један од највећих европских компаратиста и лингвиста; Сен-Рне Тајандије и Жозеф Ренак, бриљантни историчари Србије, један предавач историје на Сорбони а други, најближи сарадник Гамбете; Селест Куриjер, историчар књижевности славенских народа који је превео на француски језик песме Косовског циклуса; Виктор Иго који је упутио свој узвишени позив За Србију у време источне кризе од 1875 до 1878 године; Ернест Дени, понос француске славистике који је истицао изнад свега христолошки карактер Косовске епопеје; Шарл Дил и Габријел Мије, историчари уметности, оци француске византологије; песник Ашил Милиан који је у надахнутим стиховима славио Косовску битку у време њене петстогодишњице 1889; Едуар Шире, мистични писац, аутор Великих тајновидаца, дубоки тумач величанственог косовског мита; Огистен Шабозо, мариниста посвећен у филозофиј y Индије, човек поверљивих мисија Аристида Бријана на Балкану; Франц Фyнк-Бретано, историчар епохе Филипа Лeбела, Луја XIV и Бастиље, аутор француске верзије косовске епопеје; на крају, Виктор Берар, велики орјенталиста, славни преводилац Хомера, сведок, заједно са Жоржом Голијем, патњи хришћана на Косову и у Македонији последњих деценија турско-албанске владавине над тим земљама…
Остављам себи да, у раду који завршавам баш о Пријему Косовске епопеје у Француској, додам поменутим ауторима друге и да сваком од њих посветим неопходни простор. Посебно ће место ту бити дато пољском ватесу Адаму Мицкијевичу који је дивно тумачио, у оквиру својих предавања о словенском свету одржаних од 1841-1844. на Колеж де Франс, српску поезију, посебно косовски циклус. Међутим, ма колико да је обимно ово набрајање, оно би било непотпуно без имена Адолфа Даврила, одличног преводиоца, али и сјајног тумача Косовске епопеје.
Рођен 17 августа 1822 у Паризу, Луј-Мари-Адолф барон Даврил (Louis-Marie – Adolphe baron d’Avril), ушао је млад, након завршених правних наука, у Министарство иностраних послова као аташе у његовом архивском одељењу да би убрзо прешао у политичку управу истог Министарства где ће остати, осим периода од 1854 до 1856, који проводи као делегат Француске мисије на Истоку, све до 1866. Те исте године је био именован за француског генералног конзула у Румунији, место које ће заузимати све до 1868, пре него што буде изабран у Европску Дунавску комисију у Цариграду за одређивање цена проласка кроз Суецки канал. Током седа година, од 1876 до 1883, када је умировљен, био је на положају опуномоћеног министра Француске у Чилеу. Умро је 1904 године у дворцу Копијер у романској Швајцарској.
Таква је, према Великој енциклопедији из 1889 и према Речнику француске биографије изашлом 1941, биографија овог државног службеника која се не би разликовала од безбројних других да, упоредо са својом дипломатском делатношћу, Адолф Даврил није остварио значајно књижевно-историјско дело. Он започиње то дело проучавајући Источно хришћанство и западну епопеју, објавивши Ираклије и Источно питање у 7 веку (1862), Документа о односима цркава на Истоку у својим односима са Светом Столицом (1863), Хришћанска Калдеја (1864), и превод са обимним тумачењем са старог северно француског дијалекта званог langue d’oil, на модерни француски језик Песме о Ролану (1865), која ће доживети пет-шест издања за живота аутора. Теме које неће престати да обрађује и проширује испунивши се правом страшћу за славенске народе, што ће прво испољити прелепим преводом песама Косовског циклуса, који предлажемо читаоцу, а који се појавио 1868 под називом Косовска битка у издању Луксембуршке књижаре, издавачке куће коју је основао и водио Ладислас Мицкијевич, рођени син Адама Мицкијевича.
Уствари, Адолф Даврил је одабрао дванаест песама из Косовског циклуса које се односе на сами косовски бој и које је препевао променивши неке наслове, поделивши неке песме на два дела или оставивши по страни извесне делове у корист других тако да би истакао високу хришћанску садржину епопеје, заправо идеју жртвовања и прегоревања самог себе, верности и моралног уздизања. Успевајући тако да се личности крећу истовремено у стварном и апсолутном, он остаје савршено веран духу изворног дела. Спев се код Адолфа Даврила отвара градњом манастира Раванице, задужбине кнеза Лазара, уочи косовског страдања, а завршава се обретенијем Кнежеве главе, четрдесет година након што је одсечена на бојном пољу и примљена у тај манастир као у неки ковчег апсолутног.
Међутим, што се тиче поступка аутора, који он такође примењује обрађујући неке француске теме, он у поднаслову своје књиге појашњава: српска рапсодија, извучена из народних песама. Преводећи српско ћирилично штиво, Адолф Даврил је сасвим природно употребио француску ортографију властитих именица, метод који је био у употреби код свих слависта све до стварања Југославије 1918, кад се отпочело постепено са употребом хрватског латиничног писма у транскрипцији тих имена, што је довело до оштећеног, неразговетног изговора, понекад изобличеног до ономатопеје који је, на жалост, данас у употреби. Истовремено је Адолф Даврил прибегао једној оригиналној опреми свог препева тако што је дао да се одштампају црвеном бојом дијалози између различитих лица, а остало црном, све на квалитетном папиру тврдо укориченом, укратко, остваривши мало луксузно издање, што показује колико му је ствар лежала на срцу.
Осим једном гравиром на предњој страници која представља цара Лазара са царицом Милицом како оснива манастир Раваницу, Адолф Даврил представља свој превод читаоцу једним штивом у коме одмах поставља епопеју у њен оквир историјског догађаја, битке између Срба и Турака 28 јуна 1389. у Косовској равници, њен преображај у легенду, у хришћански мит који продужава, претаче стварно у идеално, земаљски пораз у небеску победу, и смрт у васкрсење, као што аутор то веома тачно каже:
«Косовски пораз се дубоко утиснуо у машту Срба; њиме је стала да се углавном напаја њихова народна поезија. Као увек, та пеозија је преобличила историју тако што је идеализовала. Стварне или измишљене личности из легенде попримиле су заиста епске размере. У њој Лазар представља сјај царства. Његове побуде су узвишено осећање дужности, подређивање Богу, апсолутна оданост. У том погледу он би подсећао пре на индијске, француске и шпанске хероје, неголи на грчке или германске».
Да би, потом, успоставио поређење између Косовске епопеје и Песме о Ролану, утолико је природније што та два дела имају средњевековну садржину, што је битка за хришћанску веру узнесена и што је узрок трагедије на Косову пољу сличан оном у кланцу Ронсво – издаја:
«Постоји, у осталом, једна лако схватљива аналогија између песама које се односе на косовску битку и наше Песме о Ролану, не само у њиховим ликовима већ и у њиховој самој потки. Тако, на страни Лазара, српског Карла Великог, налази се његов зет Милош Обилић који има много блискости са Роланом. Други Лазаров зет, Вук Бранковић, представља издајника Гана из француске јуначке песме. Два зета су непријатељи; настала је свађа између њихових жена: непријатељство двојице великаша је чвор радње на обалама дубоке Ситнице, као и у дубоким ждрелима Пиринеја.»
Адолф Даврил подвлачи како је затим косовски мит, као божанска ватра, захватио и запалио душу и свест српског народа током векова, сачувавши га не само од очајања, од преверавања,од одрицања од самог себе у најцрњем робовању, него подстичући да га се ослободи, што доказује да неки народи могу да преживе своје несреће једино захваљујући снази својих митова. Адолф Даврил, као одличан познавалац Србије, то констатује:
«У сажетом и задивљујућем виду, произашло из дубине нације, у виду пуном једноставности и величине које га управо чине доступним свима, сећање на Косовску битку сачувало се до наших дана код Срба од Дунава до Јадранског мора, тако живо, тако свеже и потресно, као да се несрећа јуче догодила. Турска владавина, која је трајала више од четири стотина година, да ли је дозвољавала да се заборави?
Још и данас сведоци смо тога: убоги певачи, најчешће слепи, као Хомер, певају сељацима пажљивим и узбуђеним Лазаревом оданошћу, јунаштвом Милоша Обилића, издајством Вука Бранковића. У њиховом номадском животу, ти рапсоди су посетили сва места освећена неким националним догађајем.»
Француски историчар, попут славног руског историчара Црне Горе, Павла Ровинског, наглашава сталност косовског мита у тој неуништивој тврђави српског отпора османлијском завојевачу, коју је представљала, управо Црна Гора:
«Косовска легенда је чак ушла у област званичне политике. Ево, на пример, шта се може прочитати у једној изјави коју су црногорски главари потписали 1803 године: «Ако би се нашао у Црној Гори неки човек, неки град, неко племе, неки округ да јавно или тајно изда домовину, ми ћемо га једнодушно предати вечном проклетству, као Јуду који је издао Господа Бога, и бешчасног Вука Бранковића, који је издавши Србе на Косову, навукао на себе проклетство народа и лишио се Божјег милосрђа». Управо, исто тако је у С редњем веку Ган на Западу, издајица из Песме о Ролану, био проказан одмах иза Јудe, Каjaфe и Пилата.»
Започето под тако срећним знаком, занимање Адолфа Даврила за словенски свет само ће се повећавати током времена, о чему сведоче његове књиге, као што су Сентиментално путовање у словенске земље (1876) Ираклије и литургијски језици у црквама Истока (1876), Свети Кирило и Свети Методије (1884), Хришћанска Бугарска (1884), Избор слов e нских песни (1896), Хришћанска Србија (1897). Треба додати, увек у оквиру његовог занимања за Исток, дебелу књигу Преговори у вези с Берлинским уговором (1886). Међутим, произилази да кроз сва та врло богата дела, превасходна тема остаје Косово. Тако у Сентименталном путовању, које он потписује Кирил, и које га је одвело у Далмацију, у Хрватску, у Црну Гору, у Србију, у Бугарску, у Галицију, у Чешку, у Словенију, он поново доноси све косовске песме из своје збирке из 1868, преузимајући идеје из првобитног предговора и развијајући их виспреним тумачењима, као што је ово:
«Ако бисмо желели да добро разумемо један народ, то није по појединостима из заједничког му живота, него тражењем да се схвати његова душа, да се открије његов идеал. – Кажи ми које је твој идеал, а ја ћу ти рећи ко си.»
Управо кроз уметност, било да се ради о поезији, о сликарству, о вајарству, неимарству или музици, пројављује се, кристализује се душа једног народа и његов идеал. За Србе, то је поезија, како Адолф Даврил вели вршећи анализу песме Зидање Раванице којом почиње Косовски циклус:
«Нигде народна поезија нема толико важности колико у Србији, где друга домаћа писана сведочанства често недостају историјској науци. А међу песмама не постоје, с уметничке тачке гледишта, оне које имају толико вредности колико ратнички Косовски циклус.»
А као пример те савршене уметности коју је достигао српски певач, Адолф Даврил истиче песму о обретенију главе кнеза Лазара коју су одсекли Турци а која се, након четрдесет година проведених у једном бистром извору, саставља са телом:
«Легенда обретења главе једне од најпотреснијих из косовске серије. Чудесно хришћанско се ту меша са фантастичним, а целина производи дубину осећања коју је најутанчанија уметност ретко достигла.»
Што се тиче песме Косовка девојка, млада Српкиња која сутрадан по косовском крвавом окршају, тражи, међу мртвима и рањенима по бојном пољу, свог несуђеног вереника и његове побратиме, дајући, као последње свето причешће хлеба и вина онима који су још у животу, Адолф Даврил подвлачи својство човечности и братства те песме, уздигнуто до најчистијег идеала, ускликујући:
«Ево шта може да створи песничка машта читавог једног народа у несрећи, покренута љубављу! (…) Песма Косовка девојка није само патетична: она изванредно показује на друштвеном плану нешто потпуно природно и складно. Осећа се да у њој личности из различитих сталежа живе братски у сфери врло чистој и високој. Такав је бар идеал песника; али, није ли идеал истинитији од грубе и спутавајуће стварности? Како би један народ могао да тако дочара, блиставим уметничким цртама, узвешени идеал, ако га не би носио у души?»
Тако се барон Даврил враћа свом омиљеном предмету у Избору словенских песама, који има поднаслов Slavi Dcera, Кћи славе, уносећи у тај избор, осим песме о Зидању Раванице и смрти кнеза Лазара, једну врло чувену песму, Урош и Мрњавчевићи, која припада циклусу Марка Краљевића, али која се дешава такође на Косову уочи саме пропасти. Ми из увода сазнајемо да је одслужен помен у Паризу, поводом петстоте годишњице битке на Косову 1899, служба у којој је аутор учествовао показујући колико је дубоко носио у себи Косово. Он дословно пише:
«Епске творевине српске нације представљају два драгоцена циклуса: Косовски и Марка Краљевића. Није одвећ смело упоредити Косовски циклус са Илијадом а циклус Марка Краљевића са Одисејом. Ми смо представили узорак српске Одисеје; приступимо Косовском циклусу: то је доба велике пропасти настале 1389. Тако смо, пре четири године, присуствовали богослужењу које је обављено у Паризу поводом петсто година протеклих од те «несрећне године», како још и дан данас кажу Срби од Зете до Тимока па и преко». Што значи од обала реке Зете у јужној Црној Гори до обала реке Тимока у источној Србији.
Произилази из тумачења и бележака којима је Адолф Даврил пропратио своје преводе, да је он крајње савесно, приступао темама које је обрађивао црпећи у разним изворима, српским и страним, нарочито у збиркама Српских народних песама Вука Караџића, тих основних штива. Али, једна реченица у његовом предговору песме о зидању Раванице, открива нам такође барона Даврила као човека побожне и велике душе, који је доживљавао косовске песме као литургијска штива, што он сам признаје кад каже: «…Скрећем пажњу на дубоко религиозну природу тих песама. Ви ћете ту прво наићи на задушно навођење дугог редоследа српских кнежева. Да сам изоставио само једно име, чини ми се да бих починио скрнављење.» А потом позива читаоца да га следи: «…Нека страни читалац не допусти да га то одврати; нека се при томе придружи срцем, ганутим занимањем, верским и националним осећањем које изазива једно такво набрајање у души тог народа који је све изгубио на Косову и који се себи повратио тек четири века касније.»
А поводом песме Урош и Мрњавчевићи чија радња, неслога српских великаша, јесте увод у косовску трагедију, Адолф Даврил овако сажима њен садржај и значење:
«Сасвим као што је хришћанска идеја о жртвовању у песми о избору небеског царства од стране кнеза Лазара, о чему говори Мицкијевич, до краја развијена, идеја правде је овде уздигнута на највећи степен. Доиста, у распри која избија између младог цара Уроша и српских кнежева поводом наследства Душановог царства, кнез Марко сведочи у прилог Уроша, сина Душановог, а против воље свог сопственог оца, краља Вукашина, лишавајући се тако могућности да једнога дана он сам буде цар Срба, како би задовољио највишу правду.»
Адолф Даврил је искористио године повучености да би написао бројна дела која се углавном односе на суштинску тему његовог живота, епопеју, сједињујући увек ерудицију са знатном обдареношћу, са живом осећајношћу, са великом честитошћу и широком отвореношћу духа на друге културе. Писао је у уводу свог омањег дела Жене у иранској епопеји, из које доноси одломке: «Нема занимљивијег и плоднијег проучавања од оног од упоредних књижевности. То проучавање препорођује књижевни дух Европе.» Објавио је од 1890 до 1895, поглавито код Ернеста Леруа, дела која црпу њихов садржај у збивањима и подвизима у Средњем веку, као Гијом Гвоздена рука, Сид Кампеадор, Тајна кланца Ронсево, Тајна опсаде Орлеана, Права повест Жерара од Русијона, коју је потписао са «рапсод А. Даврил» – толико се био поистоветио са својим темама – да би завршио са неком врстом завештања, у предосећању катастрофе која је дошла 1914, десет година након његове смрти, размишљањем О мирном разрешењу сукоба (1899).
Уствари, бавећи се непрекидно епопејом, Адолф Даврил се налазио у свом природном елементу, као што о томе сведочи баш овај дивни превод косовске епопеје коме ће читалац приступити и који ће за њега бити пасош, позив на Косово апсолутног чији су превасходни простор управо уметност и поезија. Другачије речено, ево најзад историјског, културног, духовног, укратко, цивилизацијског приступа питању Косова који је тако окрутно недостајао свих ових последњих година, а све у корист искључиво политичког, идеолошког и демографског, што је довело, на крају Другог Христовог миленијума до праве апокалипсе на Балкану. Ако се њено пламење угасило, њене облачине нису тиме престале да лебде у неким духовима, затамњујући њихово виђење Косова.
Нека би ове француске песме Адолфа Даврила, које достижу узвишеност изворног српског штива, допринеле да се те облачине растуре.
Превела са француског: Недељка Петровић-Митровић
Извор: Творац града
