Пише: Ричард Дрeјтон
У недавној објави сам тврдио да је важно разумјети да Трампов заокрет по питању Украјине никако није „про-руски“, већ је дио стратегије америчке глобалне хегемоније са дугом традицијом. У њеној сржи налази се репозиционирање америчке моћи ради надметања с Кином, као дио онога што је Хегсет назвао новом „подјелом рада“ с Европом, у којој би Европљани били одговорни за држање Русије под контролом.
У овој објави желим документовано показати одакле потиче тај заокрет. Показаћу да то није био изненадни заокрет у зиму 2025. године, а најмање онај који произилази из било какве Трампове личне слабости у односу на Путина, а још мање из било какве нове воље Сједињених Држава за миром. Радије, то је била стратешка промјена која је јасно наговјештена у више политичких докумената аналитичких центара и „безбједносних“ стручњака из 2023-24. године, а који су очигледно били намијењени обликовању политике Трампове администрације уколико би била изабрана. Озлоглашени документ Фондације Heritage „Пројекат 2025“ (Mandate for Leadership, издање 9) само је најпознатији од њих. У том смислу, ништа није било шокантно за оне који су обраћали пажњу.
Штавише, касније ћу нагађати да ли је у начину на који су Хегсет и Венс одржали своје говоре, као и у реакцији европских политичара на њих, постојала извјесна театралност. Сврха тог театра? – да шокира британску и европску јавност и наведе је на прихватање масивног новог улагања у наоружање и капацитете за вођење ратова, за које амерички политичари већ деценијама траже средства, а за које су британски и европски политичари требали оправдање.
Хавијер Блас: У Украјини постоји спаљена земља – не ретке земље
На свом првом НАТО састанку 2017. године, Трамп је захтијевао да европске државе повећају своју потрошњу на одбрану на 2% БДП-а. У том тренутку, он је био у процесу ескалације тензија између Украјине и Русије снабдијевањем Украјине смртоносном војном помоћи (нешто што се под Обамом дешавало само прикривено и неформално). Годину дана раније, на предизборној кампањи у фебруару 2024, запретио је да, ако Европа не повећа своју војну потрошњу, САД их неће бранити и Русија ће „моћи да ради шта год хоће“. Људи су о томе говорили као да је у питању неки неконтролисани, проруско настројени испад на дан када је Трамп узео превише старчких амфетамина. Али оно што је тада говорио, и оно што је његова администрација спровела у фебруару 2025, били су ставови осмишљени од стране кључних војних и стратешких аналитичара.
Дана 16. фебруара 2024, Сумантра Мајтра, значајан конзервативни интелектуалац, објавио је текст „Политички извјештај: Заокрет САД-а од Европе ка успаваном НАТО-у“ на веб-сајту Центра за обнову Америке (Center for Renewing America). CRA је најближе што постоји Трамповом аналитичком центру, пошто је основан од стране другог десничарског тинк-тенка, Conservative Partnership Institute, који је првенствено финансиран од стране десничарског милијардера Ричарда Улхајна. Мајтрин есеј је био само најновији у низу CRA публикација које су заговарале сличне ставове – прије свега, да САД сноси превелики терет у НАТО-у, те да би Европљани требало и могли знатно повећати свој удио у финансирању. Осим тога, закључио је да би, како би се САД могле фокусирати на кинеску пријетњу, Европа требало сама да преузме одговорност за управљање Русијом.
Мајтра је посебно критиковао ширење НАТО-а на исток и дао јасну, али прикривену референцу на Украјину као „протекторат“ НАТО-а:
„…ширење НАТО-а је спутало европску подјелу терета на два главна начина. Довело је до трајног ослањања на Западне силе, које нису видјеле никакву пријетњу на свом хоризонту. Такође је створило низ источних протектората, неодрживо зависних од страних великих сила за свој опстанак….“
Оно што су Хегсет, Венс и Трамп говорили и урадили годину дана касније, укључујући најаву повлачења свих америчких трупа из источне Европе, било је јасно унапријед дефинисано. Чак је и Трампов сајт предсједничке кампање то отворено ставио у програм, обећавајући да ће „завршити процес који смо започели у мојој администрацији, а који укључује темељно преиспитивање сврхе и мисије НАТО-а“.
Још 2023. године, књига Mandate for Leadership Фондације Heritage – која је основа за Пројекат 2025 – већ је поставила овај стратешки правац у секцијама о Министарству одбране, које је написао пензионисани генерал Кристофер Милер, и о Стејт департменту, коју је написао афроамерички политиколог Кијрон Скинер.
У сржи одјељка о одбрани налази се синофобија:
„До сада најзначајнија пријетња безбједности, слободама и просперитету Американаца је Кина. Кина је, по свим мјерилима, најмоћнија држава на свијету, осим самих Сједињених Држава. Очигледно тежи да доминира Азијом, а затим, са те позиције, постане глобално доминантна. Ако би Пекинг успио у том циљу, то би могло драстично угрозити основне америчке интересе… Спречавање овога мора бити највиши приоритет америчке спољне и одбрамбене политике.” (стр. 91-92).
Полазећи од овога, Милер је предложио приоритет трансформације НАТО-а, тако да „савезници САД буду способни да распоређују велику већину конвенционалних снага неопходних за обуздавање Русије, док би се САД ослањале првенствено на наш нуклеарни одвраћајући капацитет и одабране друге способности, уз смањење америчког војног присуства у Европи“.
У анализи могућих будућности америчке спољне политике, Кијрон Скинер је посебно издвојила питање Русије. Изложила је три могућа конзервативна става о нелегалној инвазији на Украјину, јасно се опредијеливши за посљедња два, која у суштини дефинишу оквир Трамповог става о Украјини:
„Једна школа конзервативне мисли негира да подршка Украјини уопште представља национални безбједносни интерес Америке. Украјина није чланица НАТО савеза и једна је од најкорумпиранијих земаља у региону. Европске државе, које су директно погођене конфликтом, требало би да помогну у одбрани Украјине, али САД не би требало да наставе са својим ангажманом. Овај став тежи брзом окончању сукоба путем преговарачког рјешења између Украјине и Русије.” (стр. 182).
Ако су високи стручњаци у спољним министарствима Британије и европских држава били неспремни за Трампов заокрет у политици према Украјини и Русији, сви би требало да изгубе своје послове. И политика и њена образложења били су јасно и више пута изложени. Да ће ово бити на агенди нове администрације, било је очигледно из кључних кадровских именовања.
Узмимо Елдриџа Колбија, унука директора ЦИА-е Вилијама Колбија, који је својевремено донио пакао у Аљендеов Чиле и Менлијеву Јамајку. Foreign Policy га је у децембру 2024. описао као „најгласнији и можда најубједљивији глас у Вашингтону који заговара потпуно окретање леђа Европи, НАТО-у и Русији у корист суочавања с растућим изазовом из Кине“. Именован је за подсекретара одбране за политику и вјероватно је човјек који пише Хегсетовe говоре. Или Ричард Гренел, кога је Трамп поставио на мистериозну функцију „специјалног предсједничког изасланика за специјалне мисије“, а који је пет дана након почетка новог мандата у јануару 2025. гласно и јасно изјавио да Вашингтон нема намјеру дозволити Украјини да уђе у НАТО.
Ипак, сумњам да су европске дипломате и политичари били у незнању о ономе што долази у фебруару. Можда их је изненадила вулгарност начина на који је то спроведено, као и неке од бизарних, нерелевантних изјавa Венса о европским вриједностима, слободи говора итд. Али у њиховим реакцијама постоји нешто од политичког театра – намјерно појачавање јавне панике, која онда служи као оправдање за драматично повећање војне потрошње у Њемачкој и Британији.
Зашто је такво оправдање потребно? Јер ће ово бити класичан сукоб „топови против маслаца“: није само ствар у томе што је Стармер најавио радикално смањење британског буџета за међународну помоћ како би повећао војну потрошњу – одузимајући новац од најсиромашнијих људи у свијету да би обогатио акционаре компанија BAE Systems, Thales, Raytheon итд., без готово икаквог јавног протеста у Британији – већ ће се та потрошња одразити и на резове у социјалним издвајањима, посебно у Њемачкој, везаној за „дужничку кочницу“.
Па која је америчка игра у Европи? Важно је примијетити да у ниједном тренутку САД не кажу да би Европљани и Британија требало да престану подржавати Украјину. То је пас који не лаје у ноћи. Америка жели да рат против Русије траје, али као европски рат. Жели Европу уплашену и приморану да троши све више новца на америчке произвођаче оружја. А најважније од свега – задовољна је што страх и мржња према Русији расту у западној Европи.
Подстицање антагонизма између Европе и Русије кључни је циљ америчке политике још од администрације Џорџа В. Буша. Ширење НАТО-а на Грузију и Украјину, као и „обојене револуције“, били су инструменти за стварање тензија, па чак и криза. Треба се подсјетити да је, када је 2003. године започео рат у Ираку, Сједињене Државе запрепастило то што су се Француска и Њемачка придружиле Русији у противљењу рату.
Амерички стратези били су једнако згрожени важним и све већим економским везама Њемачке с руским енергентима и сировинама. За оне који и даље понављају бесмислицу да је Трамп „Путинов човјек“, треба подсјетити колико је агресивно Трамп био против изградње Сјеверног тока 2, чак уводећи санкције европским компанијама које су учествовале у његовој изградњи.
Замисао да би Њемачка – а са њом и западноевропска економија – могла бити увучена у шири евроазијски економски простор, који се гради око кинеске привредне динамике, била је једноставно неприхватљива за Вашингтон.
Трампов садашњи заокрет по питању Украјине и Русије само је епизода у једном дугорочном пројекту – који је у суштини израз старе римске империјалне доктрине „divide et impera“ (завади па владај). Или у овом случају, завади па искористи.
Ричард Дрејтон је британски историчар рођен 1964. године у Гвајани, који је одрастао на Барбадосу. Тренутно је професор империјалне и глобалне историје на Кингс колеџу у Лондону.
Извор: Фејсбук
