Kuda nas vodi ovaj put razbijanja svih tabua i isticanja seksualnosti kao primarne odlike identiteta savremenih ljudi. Hoće li se ljudi sručiti u varvarstvo beskonačne orgije, u kojoj se svi resursi i sve energije usmeravaju ka neograničenom upražnjavanju različitih oblika seksa i seksualnih odnosa
Ako išta definiše našu civilizaciju danas, to je apsolutna opsednutost seksom i seksualnošću. Ovaj proces opisao je još pre skoro sedamdeset godina sociolog Pitirim Sorokin u knjizi „Američka seksualna revolucija”. Svega nekoliko godina nakon objavljivanja ozloglašenih Kinsijevih „izveštaja” o seksualnom ponašanju muškaraca i žena, vrlo lepo je uhvatio osnovnu tendenciju i pokazao kako se razni prostori ljudske delatnosti od umetnosti i nauke do svakodnevnih odnosa i religije izrazito seksualizuju.
U međuvremenu je nametnuta moda prema kojoj seksualni identitet postaje najvažniji oblik ispoljavanja neke ličnosti u javnom prostoru. Naime, postoje slučajevi brojnih poznatih ličnosti iz istorije koji su bili homoseksualci, ali kako to obično biva sa pristojnim ljudima, niko od njih nije hteo da time maše u javnosti, već su to čuvali kao deo svoje privatnosti, a u javnosti su se trudili da ostanu upamćeni po svom radu, stvaralaštvu i društvenim i profesionalnim ulogama. Savremena moda i ideologija insistiraju da takvi ljudi što više moraju identitet i javnu predstavu o sebi da grade pre i iznad svega na osnovu svog seksualnog usmerenja i da sa time paradiraju u javnosti.
No, još zanimljiviji i važniji fenomen je stalno pomeranje granica u razumevanju toga šta su prihvatljivi oblici seksualnosti. Još 1991. godine, u svojoj poslednjoj knjizi „Modernost na sopstvenom ispitu”, Lešek Kolakovski je ukazao na to da smo u moderno doba ukinuli većinu seksualnih tabua i toliko detabuisali seksualne prakse da su na listi tabua u to doba ostali samo incest i pedofilija. Uz njih bi trebalo dodati i zoofiliju.
Ako obratimo pažnju na diskurs i proizvode popularne kulture, videćemo da postoje indicije ukidanja i ova tri poslednja tabua. Prilično brutalno se deca još u mlađim razredima osnovnih škola bombarduju prizorima seksa i insistira se na uvođenju seksualnog obrazovanja na što niže nivoe, u što ranijim godinama. Mnoge istaknute feministkinje poput Andree Dvorkin ili npr. kvir teoretičari otvoreno insistiraju na tome da je „dobrovoljno” stupanje u seksualne odnose maloletnika i odraslih ljudi sasvim dopušteno. U SAD postoji i legalno deluje ozloglašena organizacija NAMBLA („Severnoamerička asocijacija za slobodnu ljubav muškaraca i dečaka”), čiji je podržavalac bio i poznati hipi guru Alen Ginsberg. Vladimir Nabokov je svojom Lolitom faktički legitimizovao u umetničkim krugovima pedofiliju.
Kad je u pitanju incest, setićemo se kako još u prvoj epizodi najgledanije HBO serije „Igra prestola” svedočimo seksualnom činu brata i sestre, da bismo u kasnijim epizodama saznali da njih dvoje imaju čak troje dece. Na prihvatljivosti incesta radi i savremena književna produkcija, pa ćemo u nizu kultnih ostvarenja, od „Sto godina samoće” do romana Arundati Roj „Bog malih stvari” naći incestuozne odnose opisane na krajnje pozitivan način. Ko ukaže na pogubnost i bolest ovih poduhvata, dobiće po nosu kao varvarin koji ne razume visoku umetnost. Naravno, sve se ovo pokriva i navodnom borbom za slobodu govora i za univerzalnu seksualnu emancipaciju. Poslednji krik mode u ovom ludilu savremene civilizacije jeste proces na kome se uveliko radi i u pogledu javne legitimizacije, a čak i zakonske prihvatljivosti poliamorije. To zaslužuje poseban tekst pa ćemo se na ovu temu vratiti neki drugi put.
No, pitanje je zaista kuda nas vodi ovaj put razbijanja svih tabua i isticanja seksualnosti kao primarne odlike identiteta savremenih ljudi. Hoće li se ljudi sručiti u varvarstvo beskonačne orgije, u kojoj se svi resursi i sve energije usmeravaju ka neograničenom upražnjavanju različitih oblika seksa i seksualnih odnosa? Nedavno smo imali prilike da čitamo kako se u igraonicama na rođendanskim proslavama predškolske dece ili nižih razreda slušaju hitovi Aj-Di-Džej televizije pa tako ova deca „luduju” uz pesme o oružju, kokainu, lajnama, promiskuitetu itd. Najbizarnije je što se roditelji raduju što su deca srećna i moderna kao i njihovi drugari. U tu vrstu bizarnosti spada i sada već raširena praksa da se na utakmicama naših nacionalnih selekcija kao primer srpske muzike pušta Baja sa već legendarnom poliamornom himnom „Koktel ljubavi”, u kojoj pevač nagoveštava kako će te noći njih troje da budu svi zajedno u koktelu ljubavi. Naravno, ovo se sluša i po maturskim proslavama, igraonicama…
U vreme kada mediji i korporacije svoju sistematsku seksualizaciju izlivaju preko društvenih mreža i u obrazovane prostore, ovo je pre svega pitanje za roditelje. Neophodno je da pratite na čemu rastu vaša deca. Ovakav tretman opšte seksualizacije, jednak je širenju narkomanije u društvu. Roditelji, verske zajednice i drugi kojima je stalo do elementarnog očuvanja morala, pristojnosti i opstanka civilizacije moraju da se organizuju, umrežavaju i brane duše, a bogami i tela svoje dece od seksualnih predatora koji danas slobodno mogu da koriste javni prostor za propagandu i legitimizovanje sopstvenih bolesnih želja.
Izvor: politika.rs
