
У јавним наступима и политичком говору треба се клонити оштрих ријечи и израза, поготово оних интернационалног значења. Једна једина ријеч може произвести цунами. Већу буру по правилу производе ријечи из страног језика. На ријечи нашег језика колико год биле тешке и просте домаће ухо се свикло. Ријечи које долазе од политичара црногорска јавност традиционално доживљава уз пратећу мимику, гримасу, гест, тон, боју гласа и изнад свега функцију онога који ријечи изговара. Те попратне радње током обраћања јавности веома су важне. Некоме обезбеђују ореол недодирљивости који му допушта да вријеђа, понижава, пријети при чему јавност његове ријечи представља корисним за државу. Ко нема високи друштвени положај и дрчан наступ због истих ријечи суочиће се са гњевом, мржњом, хајком, кривичним пријавама за непријатељство према људима и држави.
Црна Гора има конкретно искуство са двије сасвим различите реакције на двије изговорене ријечи страног поријекла које су приближно истог значења. Те ријечи су дератизација и деконтаминација. Прије десетак година премијер Црне Горе изјавио је да „политичким мишевима треба дератизација“. Прије неки дан млади опозициони политичар је изјавио да једном граду „треба деконтаминација“.
Дератизација значи убијање штеточинских живих бића.
Деконтаминација значи уклањање затрованости са живих бића.
Буквално гледано премијер је запријетио убијањем живих бића као својих политичких непријатеља. Опозициони политичар је запријетио очишћењем одређеног, њему политички ненаклоњеног простора, од загађења које је по његовом мишљењу донијела политика. У крајњем случају ни једна ни друга ријеч саме по себи нијесу много битне. Узнемиреност у јавном мњену произвео је онај од кога је ријеч дошла.
Двадесет година већинско црногорско јавно мњење је било не само неосјетљиво већ и поносно на застрашивања, понижавања, терорисања људи различитог мишљења од црногорског владара апсолутисте. Послије политичких промјена добар дио тог истог јавног мњења постао је изузетно осјетљив на сваку ријеч која долази од нове, невјеште, неискусне и политички трапаве власти.
Размислимо да ли је у реду када два човјека у истом контексту изговоре неприкладну ријеч о својим политичким противницима једног од њих оправдавати и идеализовати као бранича државе а другог називати фашистом и тражити његову друштвену одговорност.
Говори ли то нешто о нама?
Атанас Ступар
