Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Ишчекивање јавности и коначан наступ бивше државне тужитељке Весене Меденице – отужна је фарса за народне очи жедне правде и истине. Шта смо очекивали? Шта смо добили?
Сулуди дијалог новинара истраживача са рањеном и љутом „звјерком“ која све негира. И поруке из сопственог телефона, и поријекло имовине које је свима познато, и везу са мафијом…. А неко ко је спреман толико и тако крупно да лаже зар може бити интересантан јавности? И зар може мука да се толико ниско иде и пада у одбрани неодбрањивог, да буде побједа правде?
Гледамо мучење једне отроване и заробљене људске душе, која покушава да увјери друге у оно што и сама не вјерује. Њој прије свега није мјесто пред тв камерама него пред истражним органима. Јер, да бисмо добили нешто попут разоткривања или трагања за истином, морамо имати актера који је спреман да се покаје, да призна… а не бјегунца из лажи у лаж, из фарсе у фарсу… Подијум за такво јавно понижавање не сматрам побједом истине, већ можда једино и само неком атракцијом за народне масе жељне липтања крви послије чина који одради гиљотина. Глава је одрубљена и котрља се . Гледајте …
До читања у наредном броју….
