Пише: Емин Чамо
Улазим у двадесет и шесту годину свога живота. Почео сам озбиљније читати босанскохерцеговачку књижевност прије три године. Занемаримо период одрастања, у средњој школи, када читамо лектире, у потпуности, до пола, сажетке и слично за различите пролазне и врхунске оцјене у школи. Иво Андрић је писац којег својатају за различите странке балканских мислилачких токова. Ипак, његова наративна моћ лежи у дескриптивној дистанци са којом један писац аналитички и еманентно приступа читавом умрежењу стварности у доба ново-вјековнога Балкана.
Упечатљив роман Иве Андрића — Омер-паша Латас оставио је незабораван дојам на моју душу, којом протиче зеитгеист савременог и хисторијског Сарајева, Херцеговине, па чак и англо-саксонског и арабљанског поимања Свијета. Студент сам арапскога језика који поштује те три темељне свјетске књижевности — енглеску, арапску и босанскохерцеговачку (по екстензији српску, црногорску и хрватску).
У наративу романа Омер-паша Латас, што је заправо један романескни демонстративни аргумент Иве Андрића за једну универзалну и хаотичну Босну 19. вијека коју не можемо представити једноставним и непроницљивим огртачима вјере, народнога поистовјећења (идентитета) и сличних парадигматичких умних конструкција којима се обликују мислилачки токови ове регије уочавамо супротан подухват савременој фрагментацији људске мисли. Подухват који је изворно антрополошки и универзалан.
Андрићев занос свих елемената Босне 19. стољећа утјеловљен у лику коњаника и мушира Омер-паше Латаса представља једну нобеловску универзалију гдје човјек који се налази у борби са самим собом и са балканским свијетом успијева да опстаје као инхерентан човјек народа, и као моћник у смислу његовога османскога декорума.
Роман Омер-паша Латас описује проход војске, лудило заљубљеника у махалама повијесних БиХ градова, потом пијанство официра, несносне сликаре из Аустрије, самоправдање зла, те лицемјеран третман жена под различитим моћницима у Земљи.
Емин Чамо: “Они који ходају земљом лагано” – Мурабит Ал-Хаџ и Свети Сава
Међу многим цитатима из овога романа, своје мјесто у мојој промисли и у моме уму је пронашао и сљедећи са стр. 56:
“ — Слушај, Богдане, немој мислити да сам изнутра ово што изгледам споља.
Зимоњић је његове речи чуо сада као пригушен, далек глас, а од свега око себе видео је само две жуте руке раширених прста на тамној блузи генералске униформе.”
. Омер-паша Латас, стр. 55–56
Наглашавам болдирану реченицу. Овај цитат је дио контекста у којем се Омер-паша Латас, иначе прије свога преобраћења на ислам познат као Михајло Латас обраћа Богдану Зимоњићу, оцу сарајевског дабробосанског свеца Петра Зимоњића Дабробосанскога. У том дијалогу он примјећује како га Зимоњић Богдан почесто игнорише, или једноставно не жели да хитро одговара на његове амбициозне захтјеве и пропитивања.
Потом у разговору Омер-паша му скреће пажњу на вјерски дискурс.
(Надам се да ће читаоци за овај дио чланка имати стрпљења, јер је управо сложеност израза читава поента за разлику од површних схватања са којима је Андрић у савремености критикован…)
Након краћег разговора, Андрић мајсторски залази у ум Зимоњића и описује сцену гдје се он окршава са османлијским војником. Након тога “указа”, односно визије, поново пред собом види Омер-пашу Латаса јасније. Радња ескалира с тим да Латас Зимоњићу говори како испред њега стоји Мићо Латас из Горње Јање, а потом скида са себе фес и крсти се.
Без крста и са њим, универзалија опстаје
Вратимо се на почетну реченицу. Омер-паша Латас говори како “није изнутра што је споља” (парафразирано). Писци, поготово нобеловске вриједности, имају тежњу, то јесте тенденцију, да приликом описа ликова са врло сложеним и динамичним особинама створе поље и динамику опћег и специфичног.
Са површним читањем, човјек би помислио да Андрић једноставно жели рећи како је Омер-паша читаво вријеме остао православац, и да је његов ислам заправо привидан. Ипак, са разумним и учтивим читањем, можемо само имати закључак да је Омер-паша себе пронашао у ситуацији конвертита који се народски проналази у круговима православља, док се вјерски и политички налази на страни Османлија. Такођер, овим наративним методама, Андрић остварује ритам практичних димензија за преобраћенике различитих вјера. Човјек када промијени један дио себе, он и даље са собом може носити бреме пријашњег стања тако да човјек као и сам писац овог чланка који је муслиман, али се лакше налази под окриљем славенског идентитета успјева да резонира са одређеним универзалијама које се могу укалупити у примјерима кршћанских, муслиманских и разних других вјерских конвертита.
Када бих био на позицији Латаса, и да оставимо постранце његове падове и гријешност услијед заузимања политичке позиције, схватио бих да изнутра нисам оно што сам споља. Споља сам славен, који се користи домаћим, да не кажем само локалним ријечима, па консеквентно томе има добру комуникацију са Србима и Хрватима, а изнутра муслиман који живи по свјетлу Мухаммеда с.а.в.с.
Првотна реченица о разлици вањскога и унутарњега се може употријебити у било каквом контексту, па чак и у оном који је можда супротан од назначеног. Човјек може имати један народски, други вјерски, а трећи идеолошки идентитет и слично. Поента Андрићевог писања није очување једне, друге или треће традиције, већ израз дескриптивног заноса са којим се оставља читава плејада могућности за читаоца да се пронађе у гномичкоме дискурсу.
Циљ овог чланка је одбрана Андрића од блатантног и непромишљеног етикетирања и својатања.
Нико од нас није споља у потпуности што је изнутра, прво из разлога што смо као људска бића слаби, па се нећемо никада у сваком моменту приказати на исти начин. Нити смо, када мало боље размислим, способни да будемо у савршеном складу вањске и унутарње стварности нашег бића, осим заштитом Божијом. Истодобно, под утјецајем различитих људи, постајемо дијелом једнога зеитгеиста под притиском, али се људска срж, била она везана за слово, харф, за вјерски, филозофски, мистички, гностички или једноставно људски симбол или уопће невезана за било шта од тога, никада не може загубити.
Почивај у миру Иво. Твој босански, славенски читалац Емин “Лазар” Чамо.
Извор: Medium
