Пише: Милија Тодоровић
По црногорским чаршијама бруји прича како су се у овдашњем политичком животу профилисали тзв. „бриселски Срби“. Дакле послије босанских, хрватских, косовских, па онда и овдје црногорских Срба, сада имамо: бриселске! А ако неко помишља да су то неки Срби инсталирани или клонирани из Брисела, зарад интереса ЕУ на Балкану, вара се. Не, то су овдашњи, аутентични Срби, који су моментално и крајње политички прорачунато, констатовали да је Србима тренутно, од моћних свјетских центара, најближи Брисел.
Односно, да ће се српски народ, као дио грађанства неколико балканских земаља, политички еманциповати и постати функционалан, добро позициониран, уколико се наметне као партнер Брисела. Не као његов миљеник, нити као безидејна пудлица, него као прави партнер. Као демос (политички освјешћен народ) који живи духом европских правила. Како оних у саобраћају, безбједности и екологији, тако и оних у култури, спорту и економији. Мало ли је?
Црна Гора, предвођена политичарима српске препознатљивости, затвара поглавља ЕУ интеграција. И то баш она која режим МЂ бјеше контаминирао својом устајалошћу. Србија се преко ноћи препородила и наједном има пред собом ауто-пут могућности, како да постане темељ стабилности у региону. Срби у Хрватској, уз јаку Србију и европску ЦГ, нијесу више украс у музеју, него грађански фактор који може комотније да се огласи.
Очигледно је, да се оваквим развојем догађаја круг затвара око Бања Луке. Тамо ФК Борац и неки људи који га воде, играју много модернији фудбал од онога како Миле Додик води политику. А и Срби на Косову, добиће у „студенској Србији“ право на макар још који семестар више у својим домовима и на свом огњишту. За почетак: јаснију слику од оне која је испаравала из Вучићеве демагогије „Нема предаје“.
Црногорски „бриселски Срби“ су прави баштиници европске политике светородне лозе Немањића, затим Балшића, династије Црнојевића, Божидара Вуковића Подгоричанина и коначно оног грађанског и демократског замаха, који бјеше покренуо Петровиће почетком 20. вијека, па и Карађорђевићe, да у Западној Европи траже партнере за пројекат сопственог опстанка, а насупрот тоталитарним идеологијама које су, у истом том 20. вијеку, са истог тог Запада, своје отровне пипке са највећом снагом, зариле на овај мучени и никад стабилни европски Исток.
