Пише: Милија Тодоровић
Кад на грађанском протесту, због наводних неправди, видите синове дојучерашњих политичких деспота, онда се са правом може поставити питање „Камо сјутра“? Камо и куда сјутра, након деценија једнопартизма, након изгубљених фотеља и монопола? Браћа Вучић су пред зградом РЕМ-а извели радикалски перформанс „Правда за Информер“, баш као што су Блажо Ђукановић и бројни људи везани за ДПС, „тражили правду“ за ситуацију коју је тешко упоредити са политичким пропустом, а у ствари злоупотребљавали трагедију за своје властодржачке амбиције.
И све то назвали „Камо сјутра“? Или, што би рекли „истраживачи“ из „Вијести“: таман смо имали грађански и студентски „спонтани“ протест, кад оно ни од куда бануше Ђукановићеви рођаци и сарадници… чуј мене, организатори тог истог протеста.
Дакле, имамо двије врсте грађанског бунта, како у Србији тако и у Црној Гори. Једну, која подразумијева масовност, вишемјесечну истрајност и праву, непоткупљиву омладину.. а то су студентски протести и литије. И другу, која све то опонаша, којом диригују актери поменуте деспотске власти, управо изгубљене, и које брине кључно питање: а шта ћемо ми („камо“) већ сјутра?
И сад, како просјечни грађанин, неупућен у медијске и политичке финесе, да разликује та два улична феномена? Како да зна да Вучићеве и Ђукановићеве потомке не боли друштвена неправда, него недостатак фотеља испод доњег дијела леђа? Па ето тако једноставно: „Камо сјутра“ се обично угаси већ прекосјутра, а протести у име Бога и правде трају до побједе, и доносе мир…
