Пише: Редакција
Јутјуб је суспендовао канал „Мој живот“ Емира Кустурице, на којем је познати редитељ објављивао подкаст у сарадњи са руским Спутњиком. Према доступним информацијама, Кустурица и Спутњик нису добили претходна упозорења, а сам Јутјуб није саопштио конкретан разлог за уклањање канала.
Сам Емир Кустурица већ дуго носи атрибут контроверзности и мало кога оставља равнодушним. Но овдје није ријеч о његовим ставовима, још мање о њиховој одбрани. Овдје је ријеч о одбрани принципа слободе говора. А што се тиче Кустурице, довољно је рећи да му чак и његови најострашћенији противници морају признати да он не призива и не промовише ратове, насиље, дискриминацију и сличне малигне појаве.
Јутјуб је приватна компанија и као таква има право да успоставља правила за садржаје који се објављују на тој платформи. Али Јутјуб већ одавно није само видео-сервис, већ је постао један од најпотентнијих простора јавне комуникације на планети, мјесто на ком стотине милиона људи свакодневно примају информације, гледају политичке садржаје, слушају другачија мишљења и формирају ставове. Управо ту почиње проблем.
Када приватна компанија стекне моћ какву су некада имале само државе или највећи медијски системи, њене одлуке више није довољно посматрати само као интерни пословни однос између компаније и корисника. Формално, она и даље остаје приватна компанија. Али њена фактичка моћ над јавним простором постаје толика да њене одлуке добијају и несумњиву друштвену и политичку тежину.
Данас је то Кустурица. Сјутра може бити неко чије нам се идеје допадају много више. Прекосјутра то можемо бити и ми сами. И ту се завршава питање уклањања Кустурице са Јутјуба, а почиње питање нашег сопственог права да говоримо.
Јер слобода говора није право да слушамо само оне са којима се слажемо. Ако је тако схватимо, онда нам слобода није ни потребна. Она има смисла тек онда када штити и право другога да каже нешто што нам је непријатно, погрешно, глупо или чак одвратно — све док тим говором не прелази границе које друштво има право да постави. А те границе нипошто не би смјеле бити одређиване идеолошким апроксимацијама, већ искључиво мјерљивим показатељима.
Али у свему томе постоји још један проблем, који баца додатно свјетло на питање слободе говора. На Балкану се истовремено одвија све гушћа концентрација власништва над медијима. Јунајтед група је током ове године објединила своје информативне медијске активе у Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори, Србији и Словенији у оквиру Адриа њуз мреже, која обухвата, између осталог, и Н1, Нову С, Вијести и Данас, са заједничком публиком од преко 16 милиона људи.
То само по себи није доказ да ће неко сјутра наређивати новинарима шта и како да пишу. Али концентрација медијске моћи увијек носи ризик по плурализам и по диверзитет идеја у јавном простору, без обзира на то ко је власник и какве су његове тренутне политичке симпатије.
Истраживања медијског тржишта већ годинама упозоравају на високу концентрацију власништва на појединим медијским тржиштима у региону. Зато нам је, погледамо ли политичку ситуацију на тим тржиштима, пријеко потребно више, а не мање различитих гласова.
Емир Кустурица: Безрезервна подршка ослобађању политичких затвореника
И зато о Кустурици свако може мислити оно што жели, али његово право на глас у јавности не би требало да зависи од тога да ли се некоме допада оно што тај глас саопштава. Тим више што Кустурица, како је већ речено, не позива на убијање, насиље, дискриминацију…
Јер када једном прихватимо принцип да неки ауторитет с позиције политичке или корпоративне моћи има право да одреди чији глас заслужује да одјекне у јавности а чији глас да буде утишан, само је питање времена када ће тај исти принцип бити примијењен и на наш глас.
А онда више неће бити важно ко је први остао без микрофона.
