Постоји једна фотографија са трибине која говори хиљаду ријечи. На њој се види како почиње туча, сви су окренути ка новом центру збивања јер се два крупна типа држе за вратове. Само један човјек и даље пажљиво прати оно због чега је дошао, прати спорт, господски гледа утакмицу. Тај човјек у испегланој бијелој кошуљи са руском крагном је Божо Копривица. Њега не занима што је иза, колико год било опасно или занимљиво, занима га само оно због чега је дошао, оно што је људе окупило, само спорт, само игра!
Божо не гледа филм због кокица, није дошао на утакмицу због туче. Атмосфера је важна, али је утакмица најважнија. Отуда и бијела кошуља на трибини, јер је утакмица свечаност прије свега! Али то не значи да је Божо мање навијач од оних који се иза њега туку. Напротив, Божо је навијач, остали се бију и “навијају”!
Ако позовете Божа на “фиксни” телефон, јер мобилни нема, чућете гласовну поруку на секретарици: “Уколико навијате за Партизан оставите поруку, а уколико навијате за ове друге онда здраво”.
Бескомпромисан у ставовима, није да није дизао прашину својим изјавама о Партизану као неприкосновеном божанству, није да се због његових провокација на рачун саговорника и супарничких клубова нису прекидале књижевне и спортске вечери, али све је то било са стилом, све је било у служби “етике и естетике”. Доказао је како се савршено слажу спорт и књижевност, писао је есеје као да је рођак Едуарда Галеана, а можда и јесте побратим по духу фудбала и револуције.
Кад год видим неуспјели или неукусни покушај провокације са трибина сјетим се Божа. Не може свако бити навијач. Може бити искључиво “самозвани” навијач. Тек како је неоснована титула “велики навијач”. Било би заиста лако отићи на трибину, махати заставом, галамити и псовати и прогласити себе за навијача. Као да је то довољан доказ да се воли клуб, град, репрезентација или држава?
Ако неко редовно иде на утакмице, ако иде и на гостовања, чак води и дјецу на утакмице, тај неко може да се назове навијачем. Један је чинио то и прије него што је сјео у директорске фотеље, али му се од недавно замјера све и свашта, те му се ограничава приступ трибини, а добије и псовке, прозивке и римовани транспарент.
Ако извагамо, Борис Раонић је ипак мало већи навијач. Од кога? Од оних који тврде да су велики. “Ватрени навијачи” не постоје, као ни мали и велики. Неко је или заведен или наведен. Давно је Селинџер објаснио да неко мора да запали жито.
Сваки човјек који дође на утакмицу подједнако је важан. До посљедњег! Ако дође са дјецом, онда је то још већа мисија, шири дух, креира традицију. Свако је дио механизма који се зове утакмица. Било би заиста лијепо да се навикнемо на то, да не патимо од великих комплекса малих вођа, великих и малих. Мангуплук је једно, а пљувачина друго. “Није естетски кукати!”.
Посао навијача је ваљда да навија, а не да бије туђе битке. Фотографија је рекла све. Фокусирајмо се на игру, не на игрице!
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
