Тешко је упоредити пропагирање било које књиге која је објављена у последњих неколико деценија, од почетка распада Југославије до данашњих дана, као што се то догађа са књигом Гидеона Грајфа Јасеновац – Аушвиц Балкана. Исто тако, размере форсирања поменутог историчара у овдашњем медијском систему нема равног у односу на било ког из Србије који се бави истраживањем ратних страдања српског народа – написао је, чини се помало љубоморно, бивши в. д. директора Музеја жртава геноцида у Београду.
„Мада је од појаве Гидеона Грајфа на овим просторима прошло тек три-четири године, чињеница је да о његовим радовима ниједан школовани историчар није написао или изрекао једну-једину реч“, додао је он у својој рецензији Грајфове књиге из 2018. године (за коју и сам признаје да је производ „листања“, а не читања).
Можда се до писања рецензије 2018. ниједан „школовани историчар“ није огласио у вези с Грајфом, а можда оне који су се оглашавали, попут Александра Раковића, или Драгомира Анђелковића, Мишина не сматра довољно „школованим“. То не знамо, али знамо да су се о раду Вељка Ђурића Мишине и његових колабораната (да не кажемо колаборациониста) огласили званично најшколованији српски историчари, они са Одељења за историјске науке САНУ протестујући због именовања „школованог“ мастера историје (не доктора наука, па чак не ни магистра, што је неки минимум минимума у озбиљном бављењу било којом науком) Дејана Ристића за његовог наследника. „Последњих неколико година, оспоравањем и умањивањем броја јасеновачких и других жртава усташких злочинаца почели су се бавити и поједини историчари из Србије.
Важно је због чега то треба и нагласити, да се у пословима управо такве ревизије, којом се наноси увреда страдалницима, као кровна установа истакао Музеј жртава геноцида. Непосредан повод што се Одељење историјских наука САНУ оглашава о овом проблему је тај што је новоименовани директор Музеја (Дејан Ристић), чак и пре именовања, најавио да ће наставити неморални посао којим су се бавили његов претходник (проф. др Вељко Ђурић Мишина) на тој дужности и председник Управног одбора те установе (епископ Јован Ћулибрк)“, навели су учењаци из Српске академије наука и уметности. О раду Вељка Ђурића Мишине своје мишљење ономад је изнео и један од најугледнијих српских историчара Василије Крестић назвавши га кратко и јасно „Туђмановим следбеником“.
Постављање човека који више пажње посвећује гардероби него историјским чињеницама на водеће место институције која би требало да буде витално значајна за српско друштво, баш као што је то „Јад Вашем“ за Јевреје, интересантно је, није изазвало гнев нити протест код Мишине и његових колабораната, иако су историчари из САНУ врло директно указали на срж проблема: „Одељење историјских наука САНУ поставља питање Министарству културе Србије да ли је упознато с тим да је на чело Музеја жртава геноцида поставило неквалификованог човека, који се научно никад није бавио проблемом геноцида, али је спреман да се служи нечасном ревизијом националне историје, да смишљено пребројава и смањују жртве почињеног геноцида?“ А није нам познато ни да су ови „историјски пуританци“ реаговали овако оштро и овако упорно ни када су се о Јасеновцу и жртвама усташког терора у НДХ на запрепашћујуће одвратан начин изражавали неки несумњиво „школовани“ историчари попут Николе Самарџића, или Дубравке Стојановић, због чега упада у очи да овој екипи у вези са Јасеновцем смета само када се број жртава „преувеличава“, али не и када се умањује, или, што је још горе, оправдава.
Филип Родић
Извор: Печат
