Два велика филма о Пинокију имала су премијеру ове године, али није их сувише тешко разликовати.
Један од њих је играни римејк Дизнијеве верзије из 1940. у режији Роџера Земекиса, са Томом Ханксом као симпатичним Ћепетом, и Џозефом Гордоном Левитом који даје глас цврчку Џиминију.
У другом, у режији Гиљерма дел Тора, кад Ђепетов син од крви и меса страда у експлозији у Другом светском рату, Ђепето (Дејвид Бредли) у пијаном бесу изрезбари дечака од дрвета, док Мусолинијеви фашисти владају Италијом.
А онда имате смрти – у множини – насловног лика.
„Пинокио у нашем филму умире три или четири пута“, каже Дел Торо за ББЦ, „и води дијалог са Смрћу, а Смрт га учи да је једини начин да људско постојање има смисла ако имате смрт на крају.
„Има отприлике 60 верзија Пинокија на филму, а спреман сам да се опкладим у озбиљну суму новца да то не постоји ни у једној од других 60.“
Режисер је чак ставио властито име у комплетан наслов овог филма снимљеног у техници стоп анимације, што јесте фер, будући да би то могла да буде кључно дело у опусу Гиљерма дел Тора.
Његова језива магична створења изгледају као рођаци оних из Хелбоја из 2004, а сукоб између неконвенционалног протагонисте (Грегори Ман) и злобног владиног службеника (Рон Перлман) подсећа на сукоб у Облику воде (2017).
„Од почетка смо јасно ставили до знања да је овај филм иде у пакету са Ђаволовом кичмом и Пановим лавиринтом“, каже Дел Торо, позивајући се на две раније хорор фантазије, које су спојиле натприродно са Шпанским грађанским ратом.
„Јасно сам ставио до знања Нетфликсу, који је финансирао филм, да га не правим за децу, не правим их за устегнуте родитеље. Правим ово за себе и мој тим.“
Колико год идиосинкратична Дел Торова визија била, он просто не узима слатку бајку и претвара је у нешто страшно.
У читавом свету, најпознатија верзија ове приче је и даље Дизнијев цртани филм, а у њему је Пинокио ретворен у магарца и прогутала га је огромна морска неман.
„Гледао сам Дизнијеву верзију као веома мали“, каже Дел Торо, „и то је један од најстрашнијих филмова које сам видео.“
Оригинална књига је још страшнија.
Као што каже сам Дел Торо, било је шездесетак филмских верзија Пинокија, а чак „и пре него што сам га гледао у Дизнијевом филму, виђао сам га по бојанкама и сликовницама“.
Али роман се истиче у односу на све њих као један од најчуднијих и нејнеугоднијих класика дечје књижевности.
Њен аутор је Карло Лоренцини, који је позајмио псеудоним „Карло Колоди“, од родног места његове мајке.
Државни службеник, политички новинар и писац, он је ангажован од фирентинског издавача 1875. да преведе избор француских бајки из 17. и 18. века.
Та књига била је толико успешна да је Колоди замољен да напише још дечјих прича, по могућству са снажним моралним порукама.
La storia di un burattino (Прича о лутку) објављена је 1881. у недељним наставцима у једном дечјем листу.
Свако ко зна Пинокија само на основу његових филмских инкарнација нека буде упозорен.
Ђепето је сиромашнији него и у Дизнијевој или Дел Торовој верзији: он има огњиште нацртано на зиду зато што не може да приушти гориво за право.
Лик ког знамо као цврчка Џиминија, или Себастијана Џ. Крикета (Јуан Мекгрегор) у Дел Торовој верзији, просто је Цврчак који говори.
И он живи укупно две странице, пре него што Пинокио баци маљ на њега „и прикује га за зид и на лицу места убије“.
Плава вила је сабласна Мала девојчица која говори „не померајући усне… слабашним гласићем који као да долази са оног света“.
А Мачак и Лисац обесе Пинокија за храст.
„Омча му се све више стезала око врата и давила га“, пише Колоди.
„Осећао је како долази смрт…“
Да све буде још мрачније, то је лако могао да буде крај приче.
Колоди је планирао да остави свог баксузног јунака да виси са дрвета и тек кад су читаоци преклињали да читају даље наставке серијал се наставио четири месеца касније.
Наредни сегмент није толико језив: мртва Мала девојчица је поново рођена као вила.
Али је све и даље збуњујуће и необично.
Зашто тачно Пинокио има кратки сусрет са џиновском змијом која се засмеје до смрти?
Страх од света одраслих
Најближи еквиваленти ове књиге на енглеском језику су Алиса у земљи чуда и њен наставак Алиса с друге стране огледала.
Ова потоња је објављена 1871, деценију пре Пинокија; приче Луиса Керола су објављене као Дизнејв филм 1951, 11 година после Пинокија.
Ен Лосон Лукас, која је превела и написала увод за Пинокија у издању Оксфорд јуниверсити преса, признаје да обе могу бити одбојне за децу:
„Алисине авантуре могу да делују застрашујуће (или иритантне), а Пинокијеве згоде и незгоде заморне (или кошмарне)“, каже она за ББЦ.
За одрасле, Колодијева све бизарнија приповест поставља питања шта се сатиризује и симболизује, а шта је Колоди говорио о свеже уједињеној (1871) Краљевини Италији.
Пинокио се „пореди са Одисејом и Дантеовом Божанственом комедијом“, каже Лукас у уводу.
„У Италији поготово, написано је и тумачено бар исто толико колико и за та велика дела светске књижевности.
„Постоје идеолошка, марксистичка, филозофска, антрополошка, психоаналитичка и фројдовска читања“.
Једно читање чак тврди да је Пинокио исусовска личност, зато што је Ђепето столар чије је име деминутив од Ђузепеа, илити Јосиф, а плава боја Плаве виле одговара традиционалној плавој одори коју носи Девица Марија.
Лукас одбацује то тумачење, али оно има свој одјек у Пинокију Гиљерма дел Тора кад оживљени лутак погледа распеће и замишљено каже:
„И он је направљен од дрвета. Зашто онда сви воле њега, а не мене?“
Највернија филмска адаптација романа је фасцинантни италијански филм из 2019, који је написао и режирао Матео Гароне (Гомора), а у ком Роберто Бенини игра Ђепета.
Године 2002, Бенини је играо Пинокија у филму који је сам режирао, иако је у то време имао 50.
За Гаронеа, Пинокио је хроника о очинској љубави, руралном сиромаштву и прашњавом тосканском крајолику.
За другог режисера Дел Торове верзије, Марка Густафсона, Пинокио је „прича о настанку“, о уметничком делу које поприма властити живот, одвојено од творца.
„Као уметник“, каже Густафона за ББЦ, „ви направите нешто, мислите да знате шта правите, и пустите то у свет, а онда то можда не добије реакције које сте желели.
„Али на неки начин, то је добро. Желите да продрмате ствари. То је идеална креација.“
Тема која се за Дел Тора провлачи кроз читаво дело јесте колико је нефер што одрасли све време говоре деци шта да раде.
У Колодијевом роману, Пинокио је кажњен сваки пут кад је непослушан и на крају научи да ради оно што му се каже.
„Посебно смо се трудили да то избегнемо“, каже Дел Торо.
„Стварно сам желео да направим непослушног Пинокија и да непослушност претворим у врлину. Желео сам да се сви промене сем њега.
„Како филм протиче, цврчак учи од Пинокија, а Пинокио научи врло мало тога од цврчка.
„Контрирао сам на неки начин, али било је то верније ономе што сам осећао као дете. За мене је сво то припитомљавање било напорно и страшно.“
Оно што уједињује сваку верзију су Колодијеве неизбрисиве слике: дрвени дечак; цврчак који говори; нос који расте када лажеш.
Али паралелно са свим тим иде и моћна истина.
„Мислим да је то страх од света одраслих“, каже Дел Торо, „идеја да вас баце у свет одраслих вредности које не само да је тешко разумети, већ се и показују неистинитим.
„Тако сам се осећао као дете. Све што су вам одрасли говорили ни сами нису разумели.“
У првој половини књиге, има мало зликоваца који загорчавају живот Пинокију.
У другој половини, међутим, четири црна зеца уносе у његову собу ковчег да би га однели док је још жив, а судија (који је сасвим случајно горила) смешта га у затвор зато што је жртва крађе.
Колико год фантастичне ове епизоде биле, страх који оне изазивају, осећај изгубљености и немоћи у друштву одраслих где ништа нема смисла препознатљивије је од релативно уредних и логичних прича у већини других дечјих књига.
Исто важи и за главног лика.
Сви знају да Пинокио жели да постане прави дечак, али кључни разлог зашто је он толико обожаван скоро 150 година јесте да је увек једнако реалистичан као и било који други лик из књижевности.
Уместо да буде неустрашиви, племенити херој, Пинокио је безобразан, себичан, наиван, радознао, забораван, лако се препушта изазовима, не учи на властитим грешкама, узнемирен је кад год нешто пође по злу, али је нежан, добродушан и способан за храброст.
Био дрвен или не, не може да буде човечнији од тога.
Пинокио Гиљерма дел Тора може да се погледа на Нетфликсу од 9. децембра.
Извор: bbc
