Razgovarao: Srećko Milovanović
Protekla literarna godina umnogome je protekla u znaku Enesa Halilovića i njegovog romana „Bekos“, koji se našao u užem izboru za NIN-ovu nagradu, a dobio je Beogradskog pobednika. Enes Halilović spada u najznačajnije i najčitanije pisce srednje generacije i do sada je objavio romane „Ep o vodi“ (2012), „Ako dugo gledaš u ponor“ (2016) i „Ljudi bez grobova“ (2020), čiji se prevod na francuski jezik pojavio ovih dana u francuskim knjižarama, što je bio neposredan povod da se u intervjuu za NIN osvrne na svoj dosadašnji rad, književnost u Srbiji danas, kao i da nam otkrije smatra li da veštačka inteligencija predstavlja pretnju i konkurenciju „pravim, živim umetnicima“.
Nedavno se u francuskim knjižarama pojavio prevod vašeg romana „Ljudi bez grobova“. Kakav prijem očekujete kod francuske čitalačke publike?
– Već sam veoma zadovoljan nekim reakcijama koje sam dobio. Bilo je medija koji su pisali o mom romanu, dao sam jedan intervju, ali sam najprijatnije iznenađen što se u lancu knjižara „Gilbert Joseph“ moj roman pojavio sa obeležjem omiljene knjige te knjižare. Taj roman je nastajao 28 godina, dao sam mu koliko sam mogao i potpuno sam spokojan kad je u pitanju prijem, jer mislim da nisam mogao ni više ni bolje od toga što sam dao toj temi. Prijatno je videti kako reči odjekuju u nekoj dalekoj zemlji, u drugom jeziku, među ljudima koje nikad nisam sreo. Dobio sam i poziv da budem gost jedne knjižare od Vladimira Pavlovića, koji, kao naše gore list a vrstan čitalac i tumač, mnogo čini za poziciju mog romana, za njegov prijem i odjek. Bilo je, ovde među nama, i par pokušaja da se taj roman sakrije, ali su ti pokušaji otišli mačku na rep.
Neke su teme univerzalne, što se može reći i za temu „Ljudi bez grobova“.
– Ljubav, zaljubljenost, data reč, očinstvo, identitet, poreklo, ponos, zločin, brak, osveta, igra, poezija, matematičke zagonetke, kompleks vaške i kompleks više vrednosti, prokletstvo, kazna, potomstvo, izdaja, poroci, strahovi… to mi sada pada na pamet kad ste pomenuli moj roman „Ljudi bez grobova“. Nadam se da će taj roman biti nešto po čemu će me ljudi pamtiti i kad ne budem koračao ovim svetom. Ja sam imao veliku želju da tim delom nikog ne ostavim ravnodušnim. Zahvalan sam, posebno svima koji taj roman poklanjaju dragim osobama.
Prošlu godinu obeležio je roman „Bekos“, dobili ste Beogradskog pobednika, bili u užem izboru za NIN-ovu nagradu. U čemu je tajna uspeha romana „Bekos“?
– Ne bih se usudio da definišem reč uspeh, ali ću reći da sam zadovoljan prijemom romana kod publike i kritike. Pojavio se u ovo čudno vreme kad su algoritmi preko telefona dosta uticali na pažnju čitalaca, a „Bekos“ je – nije hvala nego činjenica – delo koje obiluje dokumentima, podacima, citatima, aluzijama i upliće ka ishodištu priče veći broj sudbina, likova, uzroka i posledica. Pa se usuđujem reći da ta knjiga više daje pažljivom čitaocu nego manje pažljivom. Nisam otkrio Ameriku ovim što kažem, ali moram to reći, jer se čovek menja i čitalac se menja. Nema svako sposobnost da čita knjige u kojima svaka činjenica mora da se upamti da bi sa stotine malih jedara jedrenjak stigao do odredišta. Algoritmi su uticali na pažnju savremenog čoveka, jer odavno većina ne može da sluša usmeni ep oko vatre ni da čita Ljosin „Rat za smak sveta“, u kojem su svi detalji u funkciji koja formira simbiozu noseće ideje završne alegorije. Novom čoveku potrebna će biti možda nova književnost, neki novi izraz za kojim treba da traga svaki pisac u svakoj novoj knjizi, a nadam se da će uvek biti posvećenih čitalaca koji poniru u dela objedinjavajući svoje i piščevo znanje. Usuđujem se reći, malo je pravih pisaca, malo je i pravih čitalaca.
Enes Halilović, pesnik i pisac: Umetnost je način da podnesemo svet
U Herodotovom mitu reč „Bekos“ je prva izgovorena reč u čovečanstvu. Da li su svi ovozemaljski problemi zaista nastali zbog Vavilonske kule i gubitka zajedničkog svetskog jezika koji će svi razumeti?
– Ljudi su stvoreni u više jezika i više naroda da bi se upoznavali. Vavilonsku kulu danas treba razumevati kroz vrisak deteta koje ostane siroče, a malo je ljudi u svetu koji ga čuju. Vavilon – taj drevni Babilu – nalazi se blizu današnjeg Bagdada. Verujem da se u tim krajevima u svakoj kući kriju bar dva strašna epa o savremenosti.
U romanu „Ako dugo gledaš u ponor“ govorite o tome kako u monstruoznim okolnostima sačuvati čistu dušu. Koliko je teško za čoveka da ostane to što jeste, odnosno čovek čiste duše?
– Ljudi su na različitim iskušenjima, na mukama različitim. Taj roman sam pisao sa potpunim uverenjem da moram biti svedok čoveka i vremena, pa i prostora. Neki su mi rekli da je knjiga puna zla, a ja sam ih podsetio na Džojsovo pismo gde, nakon „Dablinaca“, kaže kako nije kriv što se vonj smeća i korova oseća na stranicama njegovih priča. U vezi s vašim pitanjem, mnoge su duše sklone zlu. Književnost ponekad, ne uvek, dodirne tajnu katarze. Opisati jedan pojam znači delimično i ovladati njime. Život brzo prolazi i mnoge dane u životu ljudi izgube u dokolici, a meni se čini da je mojoj duši ugodno kada pišem.
Kako vidite ulogu pisaca, i generalno književnosti, u današnje vreme? Da li je pisanje jedna vrsta borbe sa vetrenjačama?
– Nije to borba sa vetrenjačama, jer očevidno je da postoje knjige, kako naučne tako i umetničke, koje na neki način oblikuju ponašanje pojedinaca, grupa, naroda, a čak postoje i knjige koje utiču na epohe i na tumačenje života. Može li neko sad reći da se Sofokle borio sa vetrenjačama u doba kada „Don Kihot“ nije bio ni skiciran? Ne, Sofokle nije uzalud pisao drame, one danas odjekuju celim svetom, koji je drogiran jeftinom zabavom i mafijaškim i kockarskim fudbalskim opscenama. Ni Šekspir nije uzalud pisao sonete. Onaj ko je ispevao „Banović Strahinju“ nije to učinio uzalud. Persijanac Hafiz nije ispevao „Divan“ uzalud, niti je Petrarka uzalud skladao „Kanconijer“. Umetnička lepota nije garancija da će neki narod postojati do kraja sveta, ali dok postoji – lepše mu je da postoji sa lepotom.
Vremena u kojima živimo su sve samo ne laka. Ipak, da li teška vremena zaista rađaju najbolja umetnička dela, kako se često govori?
– Ne može se dati potpuno tačan odgovor, jer ima ljudi koji danas žive lakše nego bilo ko, bilo kad. Ako je neki faraon imao vaške, a bilo ih je, nije imao šampon da ih utre kao što to neki rade danas. Sa druge strane, nekima je danas lako živeti jer nemaju drugu obavezu osim da posle ručka smisle gde će i šta večerati. Nekad je, kao što se zna, bilo i mnogo robova. Danas su pak mnogi ljudi prividno slobodni, jer žive u kućama koje otplaćuju i voze kola koja otplaćuju, a zarobljeni su kamatom i kreditima. Svako vreme je nekom lako, a nekom teško. Vaše pitanje cilja na pisanje u teškim i lakim okolnostima. Evo, izmisliću dve narodne izreke: prva – nema teže muke od olovke; druga – kome je teška olovka, neka uzme lopatu i motiku. Oni koji mogu da napišu dobre knjige poželjno je da imaju lagodan život, ali verujem da takvi mogu pisati i kad su na muci.
Enes Halilović za Sputnjik: Moderni čovek je umoran, sve dostiže svoje limite ali još postoji – put
Veštačka inteligencija sve više postaje neizostavni deo naših života. Da li vas kao pisca ugrožava AI?
Ne. Svaki alat treba da se koristi za nešto. Makaze mogu da se upotrebe i zloupotrebe kao i AI. Nekad su razni usamljenici kupovali lutke na naduvavanje sa veštačkim vaginama, ali se nisu zaljubili u te lutke niti su im one rodile decu. Osnov društva je veza ljudskog bića i ljudskog bića. Veštačka inteligencija ima važno mesto, kao što je imao i kalkulator u matematici i danas računari mogu sve da izračunaju, ali i dalje su nam potrebni matematičari, kao i pisci. Potrebno je oplemeniti ljude i svet. Veštine AI rastu sa veštinama i znanjem čoveka. Čak i kad bi kompjuter ubio osam milijardi ljudi, našao bi se jedan tip koji bi ga izlomio batinom, pa makar bio i lud, spasio bi sebe i još neke ljude.
Kada biste pisali roman o vremenu koje trenutno živimo u Srbiji, ali i u svetu, koji bi to bio žanr i kakav naslov biste mu dali?
– Upravo ga pišem, pa mi dozvolite da ne saopštim naslov, da ga ne ukrade AI.
Da li je reč i dalje jača od mača i ako jeste, zašto dozvoljavamo da neke niže vrednosti odnose prevagu i da se mladi sve manje okreću knjizi i čitanju?
– Mi živimo epohu sebičnosti i nasilja, nepravde, međunarodnih obmana, otimanja, pljačke, laganja i ljaganja. Svako će biti manje ili više obmanut, a najmanje će biti obmanuta deca koja detinjstvo, zrelo doba i starost provedu čitajući knjige. Koje knjige? Iz svih oblasti bar nešto, jer u svakom delu znanja postoji prečica prema srži celog znanja. Sveukupni mehanizam sveta nesaznatan je za čoveka, ali i ono što sazna čovek, može mu biti dovoljno. Samo jedan od sto ljudi može da kreira neki društveni prosperitet i kad neka snaga ruši neki narod ili državu, ona nađe te kreativne ljude i satire ih, a kad neko gradi sistem, on nađe što više ljudi i uvezuje ih u neku interesnu ili ideološku nit da bi napravio boljitak. U prvom slučaju – teško je odbraniti kreativne ljude, a u drugom slučaju – teško ih je uvezati.
Izvor: NIN, br 3946, 13.8. 2026.
