Prvo su Srbi na Balkanu razbijeni kao politički narod, da bi se zatim i u samoj Srbiji politička zajednica raspala.
Krajnje je neuobičajeno da u proporcionalnom višepartijskom sistemu evropskih zemalja jedna lista dobije gotovo polovinu glasova i apsolutnu prednost u parlamentu.
Jednostavno, partije koje se kandiduju odražavaju različite socijalno-ekonomske i ideološke strukture u biračkom telu. Tek pošto se završe izbori, poštovanjem izvesnih pravila, npr. da pojednačno najjača partija daje premijera, nastaju koalicione vlade, sa svim svojim mukama, ali se kroz njih stanovništvo jedne države izražava kao politički narod.
U Srbiji se nije glasalo za Skupštinu nego za vođu i u toj postavci „izbora da nema izbora“ , favorit je bio jasan, a alternativa nepostojeća. Sada nam Skupština, Ustav i zakoni ne trebaju. „Šta će vam Ustav kada imate mene“, što rekao jedan antički tiranin.
Ovakva situacija u Srbiji, naravno, nije nastala preko noći. Četrdeset posto stanovništva poslednjih decenija sabijeno je na pet posto teritorije: u Beogradu i Novom Sadu. Ako bi se tome dodala prosperitetna mesta na liniji između tih dveju gradova,taj procenat stanovništva bi bio veći. A u svakom gradu, pa i u Megalopolisu, ima najmanje dva grada. Ostalo su ostrva životarenja u kojima je praznik kad dođu rođaci i susedi koji rade u pečalbi.
I, inače, platni bilans zemlje održava se doznakama iz zapadne Evrope. Drugim rečima: izvozimo radnu snagu da bi nas ona izdržavala.
Sa druge strane, narod sluša parole o neustrašivom vođi koji čuva suverenitet, rešava životne i komunalne brige… ko bi tome odoleo.
I tako smo došli do rezultata izbora od 17. decembra. Nema u njima mnogo politike, niti iza njih stoji politički narod, ili, ako više volite drugu terminologiju, zajednica građana.
Pre nekoliko godina teoretičari su počeli da pišu o „novom feudalizmu“. Izgleda da se Srbija može svrstati u tu matricu poretka. Ali, to što ne funkcionišemo kao politički narod, ne znači da političkih, ekonomskih, pa i identitetskih posledica, neće biti. Za sada se ne vidi kako bi se najštetniji efekti na ostatke nacionalne svesti mogli preduprediti. Posebno sa „patriotskom inteligencijom“ koja raščitava sve svetske manipulacije, samo ćuti o manipulaciji nad sopstvenim narodom.
Aleksandar Živković
