Пише: Сања Перић
Последња четири тома Сабраних дела Борислава Михајловића Михиза заокружују велики издавачки пројекат који потврђује Михизов изузетан статус у српској књижевности и критици, и отвара врата новом и другачијем читању његовог опуса. Дело по којем је српски писац најпознатији, Аутобиографија – о другима, објављено је у две књиге са исцрпним и студиозним предговором Ивана Негришорца. На више од стотину страница, приређивач анализира контекст у ком је дело настало, као и његов језик, стил и жанровске нијансе, делећи га на девет прича, односно структура семантизоване стварности. Негришорчева студија, као увод у Михизово дело, није откривалачка само у осветљавању мање уочених аспеката Михизовог дела, већ и у препознавању важности његовог културног модела бунтовног, модернистичког традиционализма. Такав културни модел, уз одговарајући менталитетски образац, послужиће као један од кључних оријентира у бурним дешавањима Михизовог времена, али и у историјским превирањима новијих генерацијама. У овом издању Аутобиографије посебно је драгоцен текст који до сада никада није био објављен: реч је о рукопису пронађеном у Михизовом стану након смрти његове кћерке Миле.
Приређивач је у грађи пронашао још скица за теме, догађаје и личности трећег тома Аутобиографије – о другима, али је одлуком да их не објави задржао високе домете дела и његову аутентичност. Новим издањем, дакле, очувана је концептуална и наративна јасноћа књиге, због чега је она сагледано не само у својој мемоарско-анегдотској занимљивости, него и као камен темељац важан за културно, језичко и национално саморазумевање.
Михизов последњи наслов, Казивања и указивања, представља збирку текстова сумирајућег, документарно-завештајног карактера. Писац се обраћа читаоцима „ослобођеним и, гдекад, до пароксизма заоштреним гласомˮ, после много година принудно ограничених оквира слободе говора, чиме заступа самосвесну политику културе, али и културу политике.
Драган Хамовић добро запажа, а затим и оцртава важан стваралачки тренутак Борислава Михајловића, када књижевни тумач начас уступа првенство националном мислиоцу. Тиме Михизови „пабирциˮ, како их сам назива у уводној речи, добијају оквир који спаја кратке есеје, импресије, записе, коментаре, говоре и интервјуе у разнолик, али кохерентан скуп.
Михиз даје кратку забелешку о контексту у ком су настали текстови, али Хамовић проширује објашњења, као што се проширује и књига са десет сродних текстова насталим у јеку Михизовог књижевно-критичког и политичког ангажмана. То су углавном разговори обележени карактеристичним михизовским шармом и духовитошћу: „Значи ли то да будно пратите наш позоришни живот? – А како бих могао друкчије: ваљда не сањиво?ˮ или: „Колико сте добили за Бановића Страхињу који је игран у 25 професионалних театара? – Много. – У старим динарима то МНОГО је…? (Погледао је у страну и сркнуо кафу)ˮ.
На крају, била је неопходна Књига о Михизу као збирка најрепрезентативнијих текстова о овој „критичарској и списатељској загонеткиˮ, како Јован Делић види писца у предговору књиге. Значајан је и његов суд да се Михизово дело, на први поглед хетерогено, „показује много повезанијим и сроднијим изнутраˮ. Шездесет текстова, које је хронолошки и тематски распоредио приређивач Владан Бајчета, представљају тренутно крајњу карику у повезивању разнородних нити његовог опуса. У ишчекивању још једног или два тома Михизове преписке, која је стигла у Матицу српску са осталом грађом, његова Сабрана дела читамо као признање импресивним заслугама Борислава Михајловића за српску културу и несумњиву потврду његовог места у кругу наших највећих стваралаца.
Извор: Дневник
