Šokantna fotografija zločina koji je počinila američka vojska na Bud Daju na Filipinima 1906. je sačuvana ali nije postala humanitarna prekretnica.
Piše: Kit Vagner
Preveo: M. M. Milojević
Oktobra 1907. godine afroamerički sociolog i aktivista za poštovanje ljudskih prava V. E. B. Du Bojs primio je crno-belu fotografiju odštampanu na jednom listu papira. Fotografiju je poslala Anti-imperijalistička liga, aktivistička organizacija koja je tada vodila kampanju protiv američke okupacije Filipina. Prošlo je skoro deset godina od kada su SAD preuzele kontrolu nad ostrvom, posle Špansko-američkog rata. Međutim, okupacija je kod kuće, u Americi, i dalje bila predmet snažnih osporavanja. Kod Du Bojsa koji je sam razmišljao kako da utiče na socijalne promene i uspostavljanje rasne ravnopravnosti kroz vizuelnu komunikaciju i fotografije kada ju je primio nešto se pokrenulo. „Mislim da je ta slika najsnažnija ilustracija koju sam ikada video“, zapisao je Du Bojs. „Želim da ona posebno bude uramljena u smeštena na zidove moje sale za nastupe (recitation room) kako bi ostavila utisak na studente šta ratovi i posebno Osvajački Ratovi zapravo znače“.
Na prvi pogled, fotografija u sepija nijansi prikazuje sumorno bojno polje sa vojnicima koji nose šešire sa širokim obodom, stojeći i sedeći oko nečega što izgleda kao rov preko kojeg je premošćavajući ga postavljeno debelo deblo drveta. Tlo je puno ostataka, dok se sa desne strane pomalja srušena kućica. U pozadini, dim koji se izdiže delimično skriva obrise džungle.
Ali pažljiviji pogled otkriva nešto mnogo zlokobnije.
Pomalja se iz jarka ono što se može prepoznati kao silueta ženskog tela, glave zabečene unazad, kao da je u agoniji. Njena desna dojka je izložena a pored nje leži povijeno dete, mala glava naslonjena joj je na krilo. Oboje su očevidno mrtvi. Ruke i noge i lica pomaljaju se iz bezoblične gomile u prednjem planu fotografije. Ipak, i dalje je potrebno nekoliko trenutaka da posmatrač uvidi da je rov preplavljen mrtvim telima i da su bezoblična gomila zapravo leševi rasprostrti poput krpenih lutaka po tlu između vojnika.
Snimljena u jutro 8. marta 1906. godine, fotografija pokazuje posledice napada američke vojske na istočni put ka Bud Daju, zagašenom vulkanu na ostrvu Jolo na jugu Filipina. Vojnici su Amerikanci, pripadnici Šestog i Devetnaestog pešadijskog puka, a mrtvi su pripadnici naroda Moro, muslimanska etnička grupa poznata još i kao Tausug. Bio je treći dan borbi, i poslednje uporište Moroa, na ivici kratera tek je bilo osvojeno.
Dok su Moroi bili naoružani noževima, kopljima i sa nekoliko zastarelih pušaka i topova koji su se punili dimnim barutom, američke snage mogle su da rasporede brdsku artiljeriju, mitraljeze, repetirke i revolvere koji su ispaljivali rasprskavajuća zrna. Najmanje hiljadu muškaraca, žena i dece naroda Moro je bilo ubijeno, dok je preživelo jedva njih dvanaest. Izveštaji o američkim žrtvama beleže dvadeset jednog poginulog i sedamdeset trojicu ranjenih.
Na fotografiji, postoji nešto što se duboko ne uklapa i uznemiruje u očiglednoj lagodnosti kojom se premoreni vojnici odmaraju među rasutim telima ubijenih. Većina ljudi direktno je zagledana u kameru, ali ne pokazuju nikakve emocije – blizina smrti ih očigledno ne uznemirava. Kao lovci nakon uspešnog pogađanja mete, poziraju za fotografiju sa mrtvim Moroima, kao da su posredi trofeji.
Dok su vojnici naslonjeni na svoje moderne puške, mrtvi deluju da su nenaoružani. Jedan vojnik sa desne strane drži dugačko koplje, uzeto od Moroa. Fotografija je samo još jedan zabeleženi prizor onoga što će u javnosti postati poznato kao bitka na Bud Daju. Vojnici su opljačkali svojinu mrtvih, tragajući za egzotičnim artefaktima. Nedeljama kasnije, dok su se tela raspadala, vraćali su se natrag i uzimali lobanje Moroa kao suvenire. Ipak, fotografija koju je Du Bojs primio pokazala se kao najtrajniji fizički podsetnik onoga što se desilo u Bud Daju.
Obično mislimo o fotografijama zločina kao o nastojanju novinara i humanitarnih radnika da dokumentuju nasilje i patnju kao etički čin usmeren ka podizanju svesti i pokretanju delovanja. Ali šta o onim slikama koje su stvorili sami počinioci – ne da bi zabeležili zločine već da bi proslavljali nasilje? Dvadeset godina nakon što su fotografije zlostavljanja zatvorenika u Abu Graibu po prvi put objavljene, još uvek se borimo kako da se nosimo sa „trofejnim“ fotografijama koje nas prisiljavaju da vidimo zločine očima njihovih izvršilaca.
Fotografija koju je Du Bojs primio, na kojoj je prikazan pokolj Moroa koji su počinili američki vojnici, rani je primer ove vrste zloslutne proslave, koju je omogućilo postepeno povećanje dostupnosti fotografske tehnologije širom sveta.
Do početka dvadesetog veka, mala i relativno jeftina filmska kamera već je postala naširoko dostupna. Ali fotografija snimljena na Bud Daju zabeležena je starijom i težom vrstom kamera koje koriste staklene ploče da zabeleže negative. Pošto je potrebno da ekspozicija potraje nekoliko sekundi ovakve kamere moraju pažljivo da se postave na tronožac, dok objekat ka kojem je kamera usmerena mora da bude potpuno miran, pošto bi bilo kakav pokret doveo do zamaglljenosti – kao što se može videti na figurama u pozadini ove fotografije.
Na Bud Daju, fotograf je odlučio da postavi kameru nasred prizora pokolja i da zatraži od vojnika prekaljenih u tek završenoj bici da se okrenu prema uređaju i ostanu mirni dok se zabeleži jeziva scena. To nije bio spontani snimak zabeležen u jeku bitke. To je bila brižljivo osmišljena tabla, sačuvana za potomstvo zabeležena ulaganjem znatnog napora. A već tada takvi snimci su bili sve samo ne retkost. Bud Dajo nije bio prvi put kada su američke trupe trijumfalno fotografisale ljude koje su pobile.
Najranija fotografija bojnog polja u Sjedinjenim Državama prikazuje leševe vojnika stradale tokom Građanskog rata. Ove fotografije korišćene su kao tragični simboli nacionalne žrtve, često brižljivo snimljeni na način koji odiše poštovanjem prema poginulima. Ništa od te empatije ne provejava na ovim snimcima, međutim, koji beleže ne-belačko stanovništvo koje se našlo na putu američke beskrupulozne teritorijalne ekspanzije i ostvarenja takozvane Očevidne sudbine (Manifest Destiny).
Dvadeset devetog decembra 1890. godine, američka vojska pokušala je da razoruža malu grupu promrzlih Lakota Indijanaca koji su bežali iz svog rezervata u Južnoj Dakoti. Kada se počelo sa pucanjem, američka konjica počela je da nasumično puca po Lakotama koje su bile sabijene na uskom prostoru, dok je artiljerija sa okolnih uzvišenja otvarala vatru na njihov logor. U tom krvoproliću, koje je kasnije prozvano Masakrom kod Vunded Nija (Wounded Knee Massacre, masakr kod Ranjenog kolena) ubijeno je gotovo trista ljudi, muškaraca, žena i dece. Mnoge od njih su konjanici lovili miljama naokolo preko snegom prekrivene prerije.
Prisustvo desetina novinara i fotografa smesta je pretvorilo napad kod Ranjenog kolena u veliki medijski događaj, i zapanjujuće fotografije polunagih lešava koji zamrznuti stoje u grotesknim položajima bili su naširoko objavljivani i distribuirani kao razglednice i novinske ilustracije. Pošto su fotografski dokazi pokazivali samo grozne posledice masakra, ostavljeno je ilustratorima poput Frederika Remingtona da osmisle Vunded Ni kao žestoku bitku u kojoj je neuverljivo prikazivano da su jedine žrtve američke konjanici. Slično Bud Daju, pojam „bitke“ korišćen je da označi jednostrani pokolj, koji se uobičajeno smatra krajem „Indijanskih ratova“.
Gotovo deceniju kasnije, kada su američke snage prvo okupirale Filipine nakon kratkotrajnog rata protiv Španije 1898. godine, kamera je iznova postavljena da istražuje i dokumentuje nove kolonijalne podanike, i da proda imperijalistički projekat američkoj javnosti.
Fotografija je postala neizostavni alat imperije kao što su to bili telegraf, železnica ili mitraljez. Dok su mnoge fotografije koje su slate kući iz rata bile po svom stilu etnografske, snimci bitaka sa slabo naoružanim filipinskim pobunjenicima (insurrectos) pokazali su se posebno popularnim i bile su štampane kao stereografije koje mogu da se posmatraju pomoću stereoskopa kojim se ostvaruje efekat trodimenzionalnosti. Mora se primetiti da nijedna fotografija koja se pojavila sa Filipina nije prikazivala američke žrtve. Umesto toga, američki vojnici su na ilustracijama bitaka prikazivani isključivo kao pobednici, često dok stoje duž rovova punih mrtvih pobunjenika, slično fotografiji sa Bud Daja.
Ovaj stil proslavljanja pokolja uz pomoć fotografskog sočiva takođe je imao i svoje domaće otelotvorenje. U Sjedinjenim Državama, vizuelna jukstapozicija živih belih tela nasuprot beživotnih tela crnaca najzlokobnije se izražava u žanru fotografija linčovanja. Brutalna tortura i ubistva nebrojano crnaca koje su počinili neformalne belačke sudije na američkom Jugu, kojih je samo tokom 1906. godine zabeleženo šezdeset, obično su privlačile gomile posmatrača. Takođe su privlačili i preduzimljive fotografe čije su mračne slike dehumanizovanih tela prodavane kao razglednice i suveniri.
Tokom prve decenije 20. veka, fotografija je stoga igrala ključnu ulogu u širenju poruke nasilja koja je potcrtavala američku tvrdnju o belačkoj suprematiji kod kuće, i proslavljala je imperijalizam i vojne pobede na strani. Ista, rasistički omeđena logika, koja je dopuštala američkim vojnicima da pobiju Moro muškarce, žene i decu na Bud Daju bez ikakve zadrške, takođe im je dopuštala da sledstveno fotografišu tela kao trofeje – nešto što bi bilo nezamislivo ukoliko bi žrtve bile belci.
Snimak rova na Bud Daju ne samo da dokumentuje zločin već je bilo logično produženje samog nasilja. Ključno, pretvorio je događaje iz marta 1906. godine, na udaljenom ostrvu u zabačenom delu imperije, u spektakl koji je mogao biti bezbedno konzumiran u američkoj domovini.
Vesti o bici na Bud Daju pristugle su u Sjedinjene Američke Države mnogo pre nego što je to učinila sama fotografija. Dok je kablogram iz Manile prešao preko Paficika – uz pomoć relejnih stanica na Guamu i na Havajima – i došao do američkog kopna posle nekoliko minuta, fotografija je morala biti poslata brodskom poštom kojoj je bilo potrebno oko mesec dana da prevali istu rutu. Početni izveštaji sadržali su malo detalja ali su opisivali potpuni poraz onih koji su označavani kao „Moro odmetnici“ koji su im naneli herojski američki vojnici.
Disparitet u broju žrtava sagledavan je kao omaž vojnim zapovednicima i neporecivi dokaz veštine i hrabrosti američkih vojnika.
„Niko ne može da čita o toj važnoj borbi“, istaknuto je u uvodniku jednih novina, „a da ne oseti ponos prema momcima američke vojske, koji su pregazili gotovo strme litice da bi pomeli razgnevljene pagane sa lica hrišćanskog sveta“. Predsednik Teodor Ruzvelt lično je uputio poruku general majoru Leonardu Vudu, vojnom upravniku Mindanaa, koji je izdao naredbu za napad: „Čestitam tebi, oficirima i ljudima kojima si zapovedao na sjajnom podvigu oružanih snaga u kojem ste vi i oni tako dobro sačuvali čast američke zastave“.
Kada su počeli da pristižu dodatni detalji, uključujući opise nasumičnog pokolja žena i dece, čuli su se i neki kritički glasovi. Poznati humorista i pisac Mark Tven, koji je bio istrajni kritičar američke okupacije Filipina, napisao je oštru kritiku kao odgovor na Ruzveltov telegram: „On je sasvim dobro znao da naše uniformisane ubice nisu sačuvale čast američke zastave“, pisao je Tven, „već su činili ono što već osam godina neprekidno čine na Filipinima – pogazili su je“.
Kritika i moralna ozlojeđenost antiimperijalista, međutim, nije mogla da se održi na duge staze. Ruzveltova administracija je na kraju uspela da zataška priču o masakru na udaljenom vulkanu na Filipinima. Pošto je dominirao naslovima novinskih napisa tokom nekoliko nedelja, Bud Dajo je brzo iščezao iz vidokruga javnosti. Do vremena kada je žestoki zemljotres koji je pogodio San Francisko 18. aprila 1906. godine, postao glavna medijska vest, udaljeni događaji na Filipinima već su bili zaboravljeni.
Upravo u tom trenutku Vud i vojni zapovednici su po prvi put postali svesni da postoji fotografija sa Bud Daja. Američki zvaničnici iz Manile su izvestili:
„Upravo sam saznao da jedan nastavnik Miler, koji je sada na odmoru u Japanu, poseduje fotografiju borbe na Daju, na kojoj se vidi polunago žensko telo sa prerezanim grudima, koje leži pored tela nekoliko novorođenčadi. Američki vojnici stoje pored i gledaju u njih, a zbog svetlosti i senke žensko telo izgleda kao telo belkinje. Miler je pokazao ovu fotografiju nekoliko ljudi i svojski se hvališe naokolo da je namerno prodaje (naravno, po visokoj ceni) za upotrebu u predstojećoj kampanji za predsedničke izbore. Njegove izjave o borbama nisu bile komplementarne izjavama koje su dali naši ljudi, i on tvrdi da je u pitanju masakr“.
Prema iznetom, istinska briga u vezi sa slikom nije se odnosila na nasilje koje se na njoj prikazuje već na činjenicu da bi mrtva žena Moroa mogla biti pomešana sa belkinjom. Dok je pokolj urođeničkog stanovništva smatran opravdanim, pogrešno rasističko „učitavanje“ u takvu sliku moglo bi da naškodi kako Vudu tako i njegovim pristalicama, uključujući Ruzvelta. Vudov štab takođe je istakao da se pričalo kako još jednom kopijom raspolaže jedan od vojnika i sugerisano je da bi trebalo uložiti napore kako bi se fotografija presrela: „Ukoliko je moguće potrebno ih je uništiti“.
Uprkos uloženim naporima, vlastima nije pošlo za rukom da spreče da fotografija dopre do američke javnosti. Kada je fotografija na kraju objavljena 23. juna 1906. godine, u popularnom časopisu Harper dejli, nije izazvala nikakvo ogorčenje. Nešto izrezana verzija fotografije rova reprodukovana je zajedno sa drugom fotografijom ranjenog američkog vojnika kojeg prevoze na muli nakon napada. Ispod dvaju fotografija, natpis beleži, „Borba na planini Dajo“, nakon čega je dat kratak prikaz događaja:
„Fotografije na ovoj stranici prikazuju scene povezane sa bitkom između odmetnika Moro na planini Dajo, na ostrvu Jolo, i američkih vojnika, početkom prošlog marta, kada su, suočeni sa gotovo nesavladivom poteškoćama, Amerikanci istrebili bandu od šest stotina divljaka koji su predstavljali pretnju na ostrvu. Planina Dajo je izuzetno strma a poslednjih dvestotinak metara uspona je pod uglom od pedeset do šezdeset stepeni, dok poslednjih dvadesetak metara praktično stoji uspravno. Odmetnici su bili snažno utvrđeni i borba je za vladine trupe bila kao prolazak kroz smrtonosnu zamku. Dvadeset Amerikanaca je poginulo a dvadeset pet je bilo ranjeno.“
Korišćenje pojma „odmetnik“ kako bi se njime opisali Moroi ušančeni na Bud Daju, podvodeći pod taj pojam i žene i decu, oduzima njihovom otporu bilo kakav politički legitimitet i svodi sukob na sprovođenje zakona. Nasuprot jedva prepoznatljivo ljudskom obličju mrtvih Moroa, američki vojnici su prikazani kao prave žrtve Bud Daja, i oni ka kojima je potrebno usmeriti čitalačku empatiju. Opšte uverenje u američku izuzetnost i implicitno pravedništvo „dobronamerne asimilacije“, kako je nazivana civilizatorska misija na Filipinima, ostalo je snažno. Umesto da bude izvor posramljenosti, bitka na Bud Daju je u stvari proslavljana u američkoj vojsci i trojica oficira koji su učestvovali u napadu kasnije su bili nagrađeni kongresnom Medaljom časti.
Uverenje Du Bojsa u efikasnost fotografije kao načina da se podigne svest i mobiliše javno nezadovoljstvo bilo je opšte prisutno na početku 20. veka, koliko je to i danas. Mislilo se da fotografija obezbeđuje nekvarljivi prikaz stvarnosti, i da je bila, kao takva, pogodan način da prikaže pravo stanje sveta – da li je posredi brutalnost ropstva, prljavi uslovi života siromašnih ili užasi imperijalizma u Africi.
Fotografije osakaćenih žrtava surovog režima belgijskog kralja Leopolda u Kongu, na primer, naširoko su delili njegovi kritičari, u pamfletima i drugim publikacijama, i čak su prikazivane na javnim okupljanjima uz pomoć projektora koji su nazivani čarobni lanteran. Svega nekoliko godina ranije Tven je napisao oštru satiru Solilokvij kralja Leopolda u kojoj je prikazao kako Leopold opisuje kameru – „beznačajni, mali kodak, koji dete može nositi u džepu“ kao „jedinog svedoka… kojeg nisam mogao potkupiti“.
Antiimperijalistička liga je zapravo nastojala da postigne nešto slično fotografijama sa Bud Daja, i stotine kopija su štampane i slate poštom direktno članovima američkog Senata, kao i Du Bojsu. Međutim, njihova vera u moć slike pokazala se kao nezasnovana. Uprkos njihovim naporima, kampanja nije uspela da izazove bilo kakvo javno nezadovoljstvo. Umesto toga, fotografija je postala razglednica, slično onima sa Vunded nije ili iz Filipinsko-američkog rata, i spektakl masakra sveden je na kolonijalnu robu.
i Du Bojs nikada nije saznao pripovest iza fotografije, i nikada nije dobio primerak koji bi mogao da istakne u svojoj kancelariji. Za razliku od pokolja u Mi Laju 1968. godine tokom Vijetnamskog rata i zlostavljanja u Abu Graibu, ono što se desilo na Bud Daju nije postalo istorijski međaš. Uprkos slikovitim dokazima zločina, svega nekolicina ljudi van Filipina danas je danas uopšte svesno onoga što se tako dogidilo.
U svom poslednjem objavljenom eseju, Suzan Sontag je promišljala o moći fotografija iz Abu Graiba, što je videla kao vizuelni antidot podmuklim eufemizmima rata protiv terorizma. Ključno je što je takođe prepoznala te digitalne suvenire kao moderni ekvivalent jednobojnih fotografija linčovanja sa američkog Juga, sa njihovom zlokobnom konotacijom crnih žrtava i razgaljenih belih posmatrača. Čini se da rastojanje između prošlosti i sadašnjosti zaista bledi u režiranom trijumfalizmu fotografija-trofeja. Činjenica je da smo sve to već videli – na Bud Daju, u Iraku i Avganistanu, ili u ovom trenutku, u Gazi.
U vreme kada smo preplavljeni snimcima stradanja, problem nije u tome što smo videli previše fotografija, već što nismo posmatrali dovoljno pažljivo. Ako bi svedočenje trebalo da bude nešto više od klišea, ne bi smeli da okrećemo glavu. Još važnije, moramo imati hrabrosti da prepoznamo šta zapravo vidimo.
Na trofejnoj fotografiji nema mesta za glagole u pasivnom obliku: previše je očigledno ko šta radi i kome. Trofejna fotografija nikada nije slika „tragedije“. I stoga, kada nam počinioci pokažu šta su, trebalo bi da obratimo pažnju. U prošlosti kao i u sadašnjosti, zločine ne čine samo akti fizičkog nasilja već takođe i način njihovog legitimisanja, prikrivanja ili namernog zaborava. Ukoliko ne možemo da sprečimo zločine, barem njihovo opravdavanje možemo učiniti težim. Insistiranjem na istini, možemo učiniti mnogo težim da se počinjeni masakr prozove „bitkom“.
Hiljadu milja dalje i sto godina kasnije, moralna obaveza da ne skrećemo svoj pogled sa bola drugih ostaje nepromenjena. Nismo odgovorni za prošlost i stoga je ne možemo promeniti. Ali odgovorni smo za naše današnje delovanje, kao i za ono što odabiramo da vidimo ili da zanemarimo. Istorija nije nešto na šta se tek osvrće već nešto sa čime je potrebno suočiti se i delovati u skladu sa time. To je bilo istinito pre jednog veka na Bud Daju i istinito je i danas, dok u svet pristiže neizmerni niz snimaka mrtvih i ranjenih iz Gaze. Svrha ove priče nije da poruči: „Pogledajte šta su oni činili tada“, već pre, kao što je filmski režiser Džonatan Glejzer običavao da kaže: „Pogledajte šta mi činimo sada“.
Kim A. Vagner je dansko-britanski istoričar i predavač globalne i imperijalne istorije na londonskom Univerzitetu Kvin Meri i autor više knjiga o indijskoj kolonijalnoj istoriji; njegova poslednja objavljena knjiga je Massacre in the Clouds: An American Atrocity and the Erasure of History (Masakr u oblacima: američki zločin i brisanje istorije)
Prevod članka objavljuje se sa dopuštenjem uredništva Nju lajn magazina
Izvor: Nju Lajns Magazin
