Piše: Marina Vulićević
O dobu medicine u prvoj polovni 20. veka, kada su lečenju već prethodila laboratorijska ispitivanja, a bakteriologija i imunologija postale temelji u borbi sa zaraznim bolestima, o naučniku i humanisti Ludviku Hiršfeldu, bakteriologu i imunologu, nominovanom za Nobelovu nagradu za istraživanje krvnih grupa i uticaja rezus-faktora, i njegovoj supruzi Hani Kasman Hiršfeld, doktorki medicine i hirurgije, koja je tu prvu polovinu 20. veka provela na hajdelberškoj i ciriškoj klinici, kao i u bolnici Varšavskog geta, gde je spasavala gladnu i bolesnu decu, govori knjiga Uršule Glensk „Hiršfeldovi – da svako razume krv” (u izdanju novosadskog „Prometeja” i u prevodu s poljskog Milice Markić).
Ovo delo osvetljava delovanje lekara Ludvika Hiršfelda, poljskog Jevrejina, koji je sa suprugom Hanom došao u Srbiju početkom Prvog svetskog rata. Došli su kako bi on pomogao u suzbijanju tifusa. U selu Sedes, pored Soluna, osnovao je prvu bakteriološku laboratoriju srpske vojske. Srpski impresionista Milan Milovanović naslikao je tada Hanin portret, ali ta slika je izgorela u Varšavi za vreme Drugog svetskog rata. Ludvik je na fotografijama iz tog perioda vidno mršav, a razlog je preležana malarija.
Hiršfeld je napravio vakcinu protiv trbušnog tifusa, a dobio je još za vreme rata počasno srpsko državljanstvo. Bračni par Hiršfeld odlikovan je Ordenom Svetog Save, Hana je dobitnica i francuske zlatne medalje za oblast epidemiologije. Autorka Uršula Glensk otkriva sudbinu jedne izuzetno talentovane i radne porodice koja je prošla kroz duboke istorijske lomove. Prošavši golgotu oba svetska rata i Holokausta, životna priča ovih ljudi prožeta je gorkim iskustvom diskriminacije, na jednoj, i profesionalnim usponima na drugoj strani.
Vodeći borbu sa životnim izazovima, Hana i Ludvik Hiršfeld nikada nisu prestali da veruju u moć medicine. Višedecenijskim naučnim radom dali su nemerljiv doprinos otkrićima vakcina, antibiotika i krvnih grupa.
Ludvig Hiršfeld došao je na Balkan, na front Prvog svetskog rata, jer je, kako je to rekao, osetio zov ljudske patnje, ali i „zov krvi, taj ratnički poziv”. Stigao je u Niš, privremenu prestonicu Srbije, 1915. godine, gde su sve izbeglice tražile sklonište, ali želeo je da ode u žarište zaraze pegavog tifusa i poslat je zatim u Valjevo, još pod austrijskom okupacijom, gde je dobio sobu u infektivnoj bolnici izvan grada, bez opreme i laboratorisjkih agenasa. Međutim, epidemija je po njegovim rečima napredovala kao lavina, bilo je toliko umrlih od pegavog tifusa da ih je trebalo držati po privatnim podrumima i bunarima
Hiršfeld je u izuzetno teškim uslovima rada, gde su bolesnici ležali i na podu, posmatrao tok bolesti kod različitih pacijenata, gde su stariji ljudi, alkoholičari i srčani bolesnici najbrže umirali. Svaki četvrti stanovnik Srbije bolovao je od tifusa, umrlo je 300.000 civila i 100.000 vojnika. Ubrzo se iz Ciriha suprugu u Valjevu pridružila i Hana Hiršfeld, a uskoro je valjevska bolnica dobila pomoć lekara iz Francuske. Scene iz valjevske bolnice bile su toliko strašne da ih je Hiršfeld upoređivao sa onima iz Danteovog „Pakla”. Borba s vašljivošću bila je gotovo jedina metoda u borbi sa bolešću, doktor Aca Savić, kasniji ministar zdravlja, angažovao je pedesetoro ljudi i dao im 1.500 kilograma sumpora, kako bi u čitavom gradu sproveli dezinfekciju. S vremenom je epidemija počela da jenjava.
Hiršfeldovi će se sa pegavim tifusom susresti i u Drugom svetskom ratu, u Varšavskom getu, u kojem su bili zatočeni. U međuratnoj Varšavi, Ludvik se povezao sa tri naučne institucije: Slobodnom poljskom velikom školom, Državnom školom i Univerzitetom, bio je dobar govornik i cenjen predavač, a u svom radu, pored ostalog, podrivao je fundamentalne pretpostavke eugenike. U Varšavskom getu držao je predavanja Lekarskog odeljenja Varšavskog univerziteta.
Susrete sa studentima u getu Hiršfeld opisuje kao svojevrsnu misteriju: „Davao sam im vizije snažnih doživljaja, dalekih putovanja i intenzivnih razmišljanja. Uzimao sam tu jadnu decu za ruke i vodio sam ih na vrhove, gde je vazduh čist i gde se ljudi u ekstazi mole za izlazak sunca, gde ih niko ne prezire. Odozdo su dopirali odjeci hitaca i vrisci žrtava. Ali oni su sedeli zaslušani i zagledani”, pisao je Ludvik Hiršfeld. Sa suprugom i kćerkom pobegao je iz Varšavskog geta, a zatim su im pomagale i skrivale ih poljske porodice. Po završetku rata, bračni par nastavlja naučni i obrazovni rad, Ludvik je otputovao u Ameriku, i po povratku objavio je 1946. godine autobiografiju „Istorija jednog života”, kao izveštaj o životu u Varšavskom getu i kao jedno od prvih svedočanstava o Holokaustu.
Izvor: Politika
