Autor: Naomi Kanakia
Jedno od užitaka čitanja romana iz 19. veka jeste da je novac nešto o čemu autori otvoreno pišu. Uzmimo na primer gospodina Beneta, glavu porodice u romanuGordost i predrasude, čijih 2.000 funti godišnje svrstava među imućnije pripadnike plemstva. Sa tom sumom može komotno da održava veliko domaćinstvo, sa čitavim nizom sluge i kočija. S druge strane, on nije gospodin Darsi, koji sa svojih 10.000 funti godišnje ima ogromnu rezidenciju i zemlju za to.
Ova pažnja prema novcu se intenzivirala kako je romantizam krajem 19. veka ustupio mesto realizmu. Kod Balzaka Izgubljene iluzije, čovek iz provincije tačno vidi kako mašinerija sveta umetnosti radi na stvaranju poznatih autora. Davne 1891. godine imamo protagonista romana Nova ulica Grub. Džordža Gisinga koji smišlja kako da iskoristi svoje malo nasleđe da sebi ne obezbedi književnu slavu. Ali posle Prvog svetskog rata, pisci su počeli da koriste neku vrstu šifre. Pogledajmo, na primer, roman Sunce se ponovo rađa
(Sunce se ponovo rađa, prvi roman Ernesta Hemingveja, ur. prevod). Znamo da se Bret Ešli, Džejk Barns i Robert Kon kreću u istim društvenim krugovima, ali imamo mnogo manje pojma o njihovim relativnim sredstvima. U jednom delu Kapital u 21. veku, francuski ekonomista Tom Piketi navodi da je visoka inflacija u posleratnom periodu ono što je navelo pisce da prestanu da koriste iznose u dolarima u svojoj prozi – ali ja bih rekao da ovo zamagljivanje ima veze sa više od suma, radi se i o tome kako mi razume šta je važno za likove i kakva je njihova budućnost. Novac daje okvir za roman Sunce se ponovo rađa, ali je prilično retko u pogledu toga koliko svaki lik ima.
Džejk verovatno nema novca, jer mora da radi kao novinar (posao niske klase), ali poznaje Kona sa Prinstona. Lejdi Bret Ešli aludira na činjenicu da se udala za novac, ali iz romana iz 19. veka razumeli bismo njenu finansijsku situaciju, dok je u Sunce se ponovo rađa ovo nije deo zapleta. Razumemo da ovi ljudi pripadaju nekoj vrsti polusveta, gde se klase mešaju, ali dobijamo mnogo manje informacija o njihovim novčanim nevoljama i brigama nego što bismo imali čak trideset godina ranije.
U VREME DŽEJN OSTEN VELIČINA PRIHODA MUŠKARCA BILA JE PREDMET OTVORENE DISKUSIJE – ŠTO VIŠE NIJE.
Ova dvosmislenost postaje karakteristična za deo anglofonskih knjiga posle Drugog svetskog rata, pošto romani razvijaju intenzivan unutrašnji kvalitet koji ih odvaja od sveta novca i manira. Uzmite rad Done Tart. Njena stipendija u Tajnoj istriji postaje ljigav družeći se sa decom iz više klase u pseudo-Beningtonu, ali nijedan od likova nije posebno jasan u pogledu svojih prihoda. Njihova svađa sa Zecem, koji ima društvenu klasu, ali ne i status, posebno je zbunjujuća: ako su zaista viša klasa i imaju novca, trebalo bi da budu svesni postojanja siromašnih rođaka. Biti osetljiv kada se pomene da muzu novac deluje pomalo otmeno i u suprotnosti sa načinom na koji su prikazani. Ova deca su bogati stanovnici Nove Engleske, ali imaju neku vrstu statusne anksioznosti – strah da budu siromašni i da će biti viđeni kao siromašni – što je u suprotnosti sa njihovim prikazivanjem na drugim mestima kao naslednicima starih bogataša.
Tajna istorija barem pokušava da se raspravlja o novcu. Većina modernih romana u potpunosti odbacuje ovu temu, čak i kada je naizgled prilično relevantna. Uzmite roman Bena Lernera Polazak sa stanice Atoča. On je u Španiji na Fulbrajtovoj stipendiji, ali znam od svojih prijatelja koji su je dobili, da ta stipendija nije posebno izdašna: ona je između 2.000 i 3.000 dolara mesečno, manje-više. Ako ste Fulbrajtov student u Madridu i dobijate novac iz drugog izvora i nemate neizmirene studentske kredite, vaš život je veoma drugačiji od onog u kome se oslanjate na taj novac da biste sastavili kraj s krajem. Ali u slučaju Lernerovog protagoniste, mi to jednostavno ne znamo, iako se roman intenzivno bavi pitanjem da li protagonista treba da gradi neku vrstu umetničke budućnosti (odluka koja svakako ima monetarne implikacije).
Isto važi i za roman Adela Voldmana Ljubavna iskustva Natanijela. Znamo da živi sam i da su studio apartmani u Bruklinu 2013. koštali, koliko, 2.000 dolara mesečno? Red veličine. Lik je dobio veliki avans za knjigu, a izlazi sa novinarkom u tridesetim godinama. Kada sam imao tridesetak godina, da sam izlazio sa ženama sa pravim poslovima, živeo od velikog predujma knjige, stalno bih razmišljao: „Da li će ovo potrajati? Da li ću moći da izdržavam svoju porodicu?“ Ali uLjubavna iskustva Natanijele Pnije veliko pitanje.
Sličan problem prati roman Detranzicija, dušo. čiji komplekskomedija prirode narušava potpunu ekonomsku nečitljivost jednog od njenih glavnih likova: Ejms ima kancelarijski posao iz više srednje klase, ali nemamo pojma da li ima dugove ili kolika mu je plata, čak ni približno. Kada on i njegova trudna šefica Katrina razmišljaju o zajedničkom roditeljstvu sa svojom bivšom devojkom Ris, očigledno pitanje se nikada ne pojavljuje: Pošto ona zarađuje najmanje novca i nije posebno fokusirana na svoju karijeru, hoće li Ris ostati kod kuće sa detetom? Ako to urade, kakvu će nadoknadu dobiti za to? Ako ona neće da se brine o detetu, kakva će biti situacija sa starateljstvom nad decom i kako mogu sebi priuštiti da se brinu o detetu dok održavaju tri različita domaćinstva u Njujorku?
Šta je razlog za ove sve češće neizvesnosti? Jedna od mogućnosti je da se moderni ljudi jednostavno ne mogu čitati tako lako kada je novac u pitanju kao ljudi u prošlosti. U vreme Džejn Ostin, veličina muškog prihoda bila je predmet otvorene rasprave – što više nije slučaj.
MISLIM DA JE OVAJ NEDOSTATAK JASNOĆE O NOVCU ZATO ŠTO SU PRIČE KOJE KNJIŽEVNI AUTORI ŽELE DA PRIČAJU, U OBČINI PRIČE VIŠE SREDNJE I VIŠE KLASE.
Svakako bi mogao biti slučaj da u modernoj Americi jednostavno ne primećujemo koliko novca osoba ima, niti koliko novca će verovatno steći. Ali ovim ću sam sebi skočiti u usta, čini mi se, kao što većina ljudi čini u svakodnevnom životu. Jer istina je da, iako otvoreno ne govorimo o tome koliko ljudi imaju novca, svakako provodimo dosta vremena razmišljajući o tome.
Na primer, jedan prijatelj mi je jednom rekao da je najlakši način da saznate da li fakultetski obrazovana osoba ima bogate roditelje da pitate da li imaju studentske kredite. Da li lik MC u Polazak sa stanice Atoča ima studentski kredit? Da li Zeka u Tajna istorija ima studentski kredit? Koji likovi u Ljubavna iskustva Natanijele P imate studentski kredit? Ovo je jednostavan i izuzetno jasan finansijski označitelj za koji bi se očekivalo da se obično pojavljuje u romanima, ali nije.
Kada sam ranije pisao o ovoj temi za Lit Hub, jedan komentator je rekao da su ove praznine rezultat meritokratije — savremeni romanopisci veoma vode računa da ostave utisak da su to napravili sopstvenim naporima, zbog načina na koji Amerika idealizujeself-made ljudi (ljudi koji su sami stvorili svoje bogatstvo, položaj i status, vidi prevod).
Ne slažem se da romanopisci imaju interes da stvaraju mitove o svom poreklu – samo ne vidim zašto bi to trebalo da utiče na sadržaj njihovih romana. Autor može biti iskren u svojim knjigama čak i dok prikriva svoju pozadinu u intervjuima – ja sam u ovom članku zapanjujuće jasan i iskren, čak iako, na primer, pažljivo izbegavam da govorim o sopstvenoj finansijskoj pozadini.
Mislim da se ovaj nedostatak jasnoće u vezi sa novcem javlja zato što su priče koje književni autori žele da ispričaju u osnovi priče iz više srednje klase i više klase. Ako protagonista Bena Lernera ima studentske kredite, onda se s pravom brine da li su poezija ili umetnost zaista pozivi od kojih može da živi. Slično tome, ako Nathaniel P nikada neće moći da izdržava porodicu, onda je u pravu što izbegava veze sa ženama iz više srednje klase u tridesetim godinama sa kojima ima tendenciju da izlazi. Ako ovi protagonisti nisu u dobrom stanju, onda autori nemaju razloga da se bave ovim konkretnim pričama o njima. Dakle, logika ovih knjiga zahteva da one imaju neku vrstu finansijske privilegije — zašto onda ukloniti tu privilegiju iz teksta?
Iz bilo kog razloga, čini se da prozni pisci ulažu velike napore da stvore dramu meritokratije: priče o unutrašnjim, emocionalnim previranjima talentovanih ljudi za koje se pretpostavlja da zaslužuju sav svoj sadašnji ili budući uspeh. Mogu samo da pretpostavim da je to zato što u 21. veku postoji tržište za ove predstave, koje nije bilo u 19. veku. A pošto bi iskreno pisanje o novcu neizbežno razbilo iluziju da on ne igra nikakvu ulogu u modernom životu, autori pronalaze načine da zaobiđu delove knjige gde bi novac prirodno izašao na videlo.
Moglo bi se zamisliti da većina čitalaca – da ih nazovemo srednja klasa – traži ove priče, možda zato što žele da budu sigurni da je svet pravedan. Ali srednja klasa takođe voli TV emisije i filmove o beskorisnim i nedostojnim ljudima, bilo daPrave domaćice, Naslednici, Tračerka ili bilo koji od bukvalno stotina drugih primera. Ako ništa drugo, izgleda da srednja klasa želi da bude ubeđena da su svi Natanijeli P na svetu zapravo gruba i nezahvalna bogata deca.
Možda sama viša i viša srednja klasa žele ove drame. Žele da čitaju o samovoljnim pojedincima koje sputavaju samo sopstveni unutrašnji sukobi. Ali i sam pripadam ovoj klasi i ne vidim zašto je to potrebno, kada smo u svakodnevnom životu toliko svesni da svet jednostavno ne funkcioniše tako.
Sugestivno je da je u prozi tema novca najveći tabu. Komercijalni romani se često dotiču novca i zanimanja – ovo je glavni pokretač sukoba, posebno u ljubavnim i krimi romanima. Ali književnoumetnička proza uglavnom stoji po strani od javnog mnjenja i oblikuje je mali broj kritičara, urednika i agenata, uglavnom iz elitnih krugova. Svakako je moguće da deo strategije klasne replikacije za ljude iz književnog sveta koji pripadaju višoj i višoj srednjoj klasi podrazumeva suzbijanje pomena novca u književnosti. Ako je tako, mogu samo da žalim zbog štete koju ovo suzbijanje nanosi radovima koje pominjem.
Ne brinem se posebno o pravednosti – većina pisaca dolazi iz privilegovanih sredina. To je tačno i danas, a bilo je i u vreme Džejn Ostin, i ne vidim da će se to ikada promeniti (čak i u Sovjetskom Savezu retkost je bila da uspešan pisac bude seljačkog ili proleterskog porekla). Ali mislim da ćutanje novca ozbiljno šteti delima na umetničkom nivou.
Polazak sa stanice Atoča, Ljubavni doživljaji Natanijele P.i Detranzicija, dušo spadaju među najbolje i najiskrenije romane poslednje decenije, a ipak su ove priče ozbiljno kompromitovane ćutanjem o novcu. U pokušaju da imaju i jedno i drugo — i da pričaju priče o ljudima sa novcem, ali bez pominjanja samog novca — autori na kraju pišu priče koje nemaju psihološkog smisla. Likovi postaju histerični zbog problema o kojima ne vredi brinuti, i ne brinu o stvarima o kojima bi trebalo da budu veoma zabrinuti.
Novac se ne može izbaciti iz teksta, može se samo potisnuti, a potiskivanjem ovi romani postaju neurotična mesta o kojima se može beskrajno raspravljati, ali koja se nikako ne mogu objasniti.
Izvor: Glif
