У Загребу, у Културном информативном центру, 28. листопада је одржана расправа ”Институционално сјећање на усташке логоре у Другом свјетском рату у Републици Хрватској: изазови и прилике у 21. стољећу“.
Суочени с изазовима ревизије прошлости, креирања политизираних наратива о колективном сјећању, али и нових приступа и метода у институционализацији сјећања, овај догађај окупио је водеће стручњаке у подручју истраживања повијести и сјећања на злочине усташког режима и пружио им платформу за расправу о изазовима у комеморирању различитих мјеста страдања на подручју Републике Хрватске, те приликама да Хрватска постане регионални примјер хисториографске и меморијалне праксе 21. стољећа.
Расправу су организирали Центар за истраживање Холокауста и геноцида на југоистоку Еуропе при Филозофском факултету Свеучилишта у Ријеци, Documenta – Центар за суочавање са прошлошћу и Културно информативни центар – КИЦ.
Љиљана Радонић из Аустријске академије знаности упозорила је на нови вал ревизионизма и подсјетила како је равнатељ ЈУСП Јасеновца Иво Пејаковић о разлогу за оставку (5/2024) у интервјуу за Јутарњи лист рекао како: ”већ неко вријеме осјећам да постоје разлике у одређеним тумачењима повијесних догађаја које се односе на усташки логор Јасеновац и раздобље НДХ, посебно што се тиче масовних злочина почињених над Србима, односно кориштења правног појма геноцид у том контексту.”
Свједочимо назадовању и државном ревизионизму: у поставу у музеју из 2006. говори се о холокаусту и геноциду над Жидовима, Србима и Ромима а данас се нападају водичи у Јасеновцу кад говоре о геноциду над Србима.
Свјесна је одлука сваког музеја и сваке политике сјећања хоће ли у презентацији страдања у Другом свјетском рату превладати црно-бијела националистичка прича о ”нашој патњи” или индивидуалним жртвама без контекста идеологије која је водила до геноцида и Холокауста или ће отварати комплексна питања и подупријети болно суочавање с прошлошћу као доказ зрелости и самопоуздања. Хоће ли се примјерице у новом поставу у Јасеновцу поставити питање зашто су, поред Њемачке, само НДХ и Румуњска у Другом свјетском рату имали логоре смрти?
“Изгледа да је у политици сјећања у Хрватској у 21. стољећу властима “лакше” тематизирати Холокауст и Самударипен у НДХ него геноцид над Србима, јер се могу екстернализирати у ширем контексту нацистичких злочина. То је само по себи проблематично јер негира специфичан усташки антисемитизам и антициганизам”. Љиљана Радонић се у закључку запитала зашто се у доба глобализације сјећања Хрватска, као и Мађарска и Бугарска, тренутно изолира као сједиште затуцаног ревизионизма.
Небојша Блануша с Факултета политичких знаности истакао је да на факултетима раде без политичке подршке, у увјетима у којима се задњих тридесет година дезавуирало прошлост и повијесну истину, не само у Хрватској већ широм Еуропе. Испричао је и о искуству из 2018. с посјете кући на језеру Wannsee у којој су нацисти донијели одлуку о коначном рјешењу жидовског питања. Кустосица се пожалила на политизацију и рекла да неке групе не долазе у посјету, као на мјесто националне срамоте, већ као на мјесто националног поноса. “Најгори наш проблем је позитивна идентификација с злочинцима. Идентификација с злочином је идентификација с дијаболичним злом. То се догађа и код нас и против тега се требамо борити. То ме и потакло на организирање теренске наставе у посљедњих неколико година.”
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
Хрвоје Класић, с Филозофског факултета у Загребу, истакао је како је суочавање с прошлошћу Јасеновца и усташког режима код нас примарно политички проблем. “Непознанице или дилеме у вези већ проведених истраживања код нас нису позив на знанствено утемељену расправу него се углавном користе у националистичке сврхе дискредитирања једне скупине, а чини ми се у највећем дијелу за ревидирање нашег односа према НДХ. Знање ученика који долазе из основних и средњих школа на факултет је врло слабо.
Ми прецјењујемо улогу образовног сустава, јер образовне институције немају пресудан утјецај на јавно мнијење. Но што заједно радимо има утјецаја. Од деведесетих до данас смо пуно ствари промијенили. У пракси се мијењају имена улица али то не значи да се требамо опустити. Кад нетко узвикује на улици “За дом спремни” то треба пријавити.
Нисмо успјели у кључној ствари, нисмо из друштва монолога ушли у друштво дијалога. Не знамо разговарати ако не мислимо исто, не знамо слушати друге, посебно ако имају аргументе. То је проблем, без обзира на аргументе, крену салве увреда. Нисмо још доспјели до тога да снагом аргумената увјеримо другога да промјени ставове или барем да се стиша. Мени је јасно да је нетко коме је отац или дјед страдао у Блеибургу, Голом отоку, Јасеновцу има другачији однос од мене, коме нитко није страдао. То треба имати у виду и за то требамо бити едуцирани. Ако зато не можеш прогласити партизане ослободитељима, онда бар не требамо у јавности слушати о усташама, као храбрим патриотима”.
Милан Радановић, истраживач из Архива Срба, говорио је о српским селима у опћини Црквени Бок, за која је кобна била близина логора Јасеновац, као студији случаја геноцида над Србима у НДХ. “Више пута у вријеме Другог свјетског рата мјештани су били изложени насиљу од стране Усташког обрамбеног здруга. Злочини нису почињени од стране сусједа, већ од стране усташких оружаних скупина.”
Истакао је и проблем уништених споменика на мјестима масовних страдања. Обновљен је споменик жртвама Јадовног али многи други нису.
Наташа Матаушић, повјесничарка и некадашња предсједница Управној вијећа ЈУСП Јасеновац, нагласила је: “Иако назив Спомен подручје звучи моћно, тамо уз равнатеља ради само четири кустоса, који су уједно кад је потребно и чувари и образовни радници. Увијек смо тражили да се запосле нови кустоси, педагог и техничка служба. На жалост њихове вриједне публикације можете видјети само у Јасеновцу а нису доступне на мрежи.
Пропале су многе идеје, попут обнове Куле у Старој Градишки. Прошло је довољно година и вријеме је за нови постав. С прекапањима о којима се недавно говорило у Хрватском сабору се никад не бих могла сложити, јер би се тако поново дехуманизирало жртве. Мијења се однос према Јасеновцу. Ослушкујемо тко ће бити нови равнатељ.”
Слободан Шоја: Невидљива и небитна Хрватска тренира строгоћу
Огњен Краус, предсједник Координације жидовских опћина РХ нагласио је: “Око Слане води се игра без граница која трају већ неколико година. Знате да смо два пута заједно с Српским народним вијећем покушали ставити плочу која би други дан била срушена. Прошле смо године били на састанку с начелником опћине Новаља. Послали смо приједлог измијењеног текста за плочу у ували Слана на који нисмо добили одговор. Пеко медија начелник је поручио да Институт ‘Иво Пилар’ прво треба завршити истраживање. Као да битне чињенице нису одавно утврђене. Нисмо успјели с иницијативом за забрану усташког поздрава”.
“Иви Пејаковићу, најозбиљнијем равнатељу ЈУСП Јасеновац, подметнута је нога. Схватио је да не може без политике направити оно што је желио. Пред образовним центром у Јасеновцу постављене су плоче у којима се не спомињу ни Холокауст, ни геноцид над Србима, ни геноцид над Ромима. Текст је исправљан у Министарству културе и медија. Успркос поновљеним упитима нисмо добили имена рецензената.”
Ловро Краљ с Филозофског факултета у Ријеци, запитао се “Је ли с овом темом требамо првенствено снажније реагирати одоздо, кроз снажније цивилно друштво и снажнију академију. Што нама значи прича о Другом свјетском рату? Је ли само дио наше прошлости или је требамо интердисциплинарно проширити, јер нас информира за сувременост, у дубокој вишеструкој кризи? Повијест је истовремено релевантна не само као идентитетско питање већ и знаност која пружа вјештине за свакидашњи живот.”
Хрвоје Хрибар, равнатељ КИЦ-а најавио је наставак подршке ЈУСП Јасеновац попут изложби и попратног програма “Пут без повратка – од логора Слана до логора Јасеновац”, аутора Иве Пејаковића.
Весна Тершелич из Documente закључно је подсјетила како су насљеђе холокауста и геноцида антисемитизам, мржња према Србима и мржња према Ромима данас. “Свих нас се тиче питање тко ће бити именован на мјесто равнатеља ЈУСП Јасеновац. Свих нас се тиче хоће ли у новом поставу бити мјеста и за приказивање прошлог и садашњег ревизионизма и осуду искривљавања чињеница о Другом свјетском рату”.
Извор: Аутограф.хр
