Пише: Мр Милорад Дурутовић
О поезији Бећира Вуковића писали су еминентни критичари, књиге су му штампали угледни издавачи, добитник је више престижних награда. Упркос томе, у културној и књижевној заједници његово пјесништво, које се обликује скоро четири деценије, још увијек није адекватно вредновано. С једне стране, томе доприноси слабашна заинтересованост критике да прати савремену књижевност, што је, изгледа, озбиљан проблем нашег времена, док, с друге стране, неке разлоге ваља тражити и у самој поезији овог пјесника. Наиме, мали је број његових пјесама које су лако читљиве, па чак и оне које се учине као семантички прозирне када се посматрају у контексту цјелине опуса брзо прошире или модификују своје значење, што готово да не допушта могућност партикуларног ишчитавања Вуковићевог пјесништва. Такође, бијег од интерпретације може доћи и од херметичности, и од алогичности поетских слика, и од дисперзивне поетске синтаксе, зависно од тога коју збирку имамо у виду.
Можда је релевантно помишљати да ова поезија нема виши ниво изучености, или бар читалачке популарности, због своје „мрачности“, односно, слика егзистенцијалне отуђености, апокалиптичних кошмара, инферналне имагинације, сиорановске горчине, цинизма и разних других облика поетске и интелектуалне провокације. Примјера је много, али неведимо стихове пјесме „Понижени пси“:
Месара је продужетак тела
са операционог стола
расечених плућа
марамице
јетре
устремљујем се на космос
поред реке иза шеталишта
група клупа
празних
окренутих леђа између
тамно подручје секса и смрти
у штали за аутомобиле
преко бурета са течним катраном
јебу једног срећника.
Због оваквих призора критичари су Вуковићеву поезију прецизно одредили као пандемонијум – „поприште ужасних збивања“ (Саша Радојчић); дакле, као визију једног демонизованог свијета, који неодољиво реферише на ову нашу стварност (уосталом на коју би другу), да не кажемо, на нашу свакодневицу, од које би се почесто ваљало бјежати. Али куда? – када се стварност у поезији Бећира Вуковића, наравно не у наивном миметичком смислу, још јасније види; када нам пјесник не допушта да заобиђемо зоне тоталне деструкције, већ позива да испитамо својства хорора, да уочимо аспекте страве и ужаса у његовој поезији, или пак у нашој стварности – нека то у овом случају буде свеједно.
Не може се рећи да пјесник израста на традицији хорор жанра, али да се наслања на читав арсенал демонизованих и фантазмагоричних слика; ужасавајућих и чудовишних бића; и, што је најважније, да се базира на изазивању специфичне емоције, страха – што су све иманенте одлике хорора – заиста јесте евидентно. Међутим, видјећемо да на таквој поетици пјесник, заправо, гради неке уникатне поетске могућности.
Орнаментика страве и ужаса присутна је већ у називима појединих збирки, какви су, „Мефистово семе“, „Потпис свиленим гајтаном“, „Кад ујутру гавран освануо“, „Администрација страха“. Међутим, овдје полазимо од једне кратке пјесме, чији назив гласи „Поводом једног дрвета“:
Враћајући се касно, касно
Опијен обичним
Космичким пићем
Одмах иза предграђа
Сретох једно стабло
Окићено лепим младићем.
Ако бисмо остали на пуком замишљању слике не бисмо одмакли даље од „референцијалне заблуде“ (Мајкл Рифатер), те, самим тим, пјесму свели на некакав симпатичан хорор. Пјесма, међутим, пружа много више. Аутор само полази од језивог призора, како би, помоћу интелектуализације, ироније и цинизма, оформио један виши ниво значења, какав није својствен хорору, али то јесте један од основних поетичких модела његовог пјесништва. Такође, производећи ефекте страве и ужаса, превасходно страха, пјесник је ближи Његошевом стиху да „страх животу каља образ често“, односно, он феноменологији страха не приступа само као специфичној емоцији, већ и као специфичној етици. Ако, тако, промислимо о пјесми „Поводом једног дрвета“ уочавамо, најприје, развој једне готово идиличне слика, да би завршних стих унио семантички инцидент, поништавајући идиличну представу, не само пуким призором смрти или самоубиства, већ уплитањем ироније (у античком значењу, ироније судбине), јер дрво је „окићено“, и то чиме: „лепим младићем“, чиме се љепота, па и смисао живота даје у свом трагичком билансу. Најзад, да кажемо, младић је важан лајтмотив Вуковићевог пјесништва. У неким пјесмама изнијансиран је архетипскип конотацијама, па у њему налазимо и симбол страдалника и невине жртве. Отуда и у лику Христа, толико присутног у Вуковићевој поезији, такође можемо препознати мотив „лепог младића“.
Милорад Дурутовић: О правим и лажним пјесницима
Једна од средишњих пјесничких збирки Бећира Вуковића носи назив Црна уметност, а то је истовремено и назив једног обимнијег избора из његове поезије, што само додатно, дакле, и од стране самог аутора, упућује на значај тамне имагинације. Такво опредјељење не значи, међутим, да пјесник обликује једну визију свијета без утјехе. Црна умјетност садржи наиме једну важну педагогију, или поуку, да се до свјетлости не може стићи игнорисањем мрака, већ признањем да живимо у свијету таме. Стога, ко живот доживљава као бесциљно шеткање тај ће закаснити и на сопствено спасење, а то је, рекло би се, директна порука пјесме „Трагајући за Христовим крстовима“:
Како волим с јесени
Да некуда одем
Да се некуда вратим
Приспео сам у неко село
На обали језерцета
Где се сви беху отровали хлебом
А на малом округлом тргу
Ограђеном трњем
Прекривеног фином прашином
Беше дете прутом исписало
Јутрос је овде био Христос.
Од „црне умјетности“ пјесник није одустао ни у својој најновијој збирци. Већ сам њен назив, „Администрација страха“, сигнализује на естетске могућности које смо до сад скицирали, док у истом смјеру назив пјесме, „Црни ситроен у Бачкој Тополи“, којом се отвара збирка, квалификативом „црни“, у прагматичком кључу, упућује да је пјесник наставио да нијансира и основну боју овог свијета.
