Има аутора што читавог живота пишу пјесме, објаве једну, двије, три или више пјесничких књига, али никако не успијевају да досегну статус правих пјесника. Постоје, дакле, и лажни пјесници.
С друге стране, има аутора што су способни да кроз једну једину ријеч докажу зашто су прави пјесници. Могао би, додуше, и неки лажни пјесник да набаса на ријеч „недоспев“, да тако наслови своју књигу лажних пјесама. Али када се та ријеч нађе у наслову књиге једног правог пјесника, какав је Бећир Вуковић, онда та ријеч, „недоспев“, са сваком страницом књиге почиње да умножава своје значење, онда та ријеч постаје аутопоетичка кључаоница Бећира Вуковића.
„Кроз кључаоницу се боље види него кроз/ одшкринута врата“ – иронизира али и поставља једну парадоксалност Вуковић у пјесми циничног наслова „Двоноги папкар“.
Иронија, сарказам, парадокс, интелектуални цинизам – јесу препознатљива обиљежја не само ове најновије већ и претходних књига Бећира Вуковића. Све те поступке није довољно само препознати, већ је неопходно остати замишљен; упитан: како је могуће свијет боље и јасније видјети кроз кључаоницу него кроз одшкринута врата?
Ако допустим и себи мало цинизма, могао бих поставити питање: Зашто је кључаоница омиљени дурбин за шпијуне, уходе, воајере? Кључаоница је изгледа отвор за оне који лове или траже тајне, који хоће да искусе простор по дубини а не по ширини свијета, језика или памћења. Зато ми се и наслов Вуковићеве књиге наметнуо као једна метафоричка, интерперетативна, кључаоница.
Најприје, овај наслов упућује на жанр, на спјев. Овај пјесник јесте изразити лиричар, али и његове претходне збирке одликују неке епске интенције, тежња да се свијет сагледава у цјелини, у синегргији, у пресјеку свих својих дјелова. Па ипак, ова нова збирка има и неку другачију интенцију, у нечему антиепску; као да пјесник тежи да пробије „епску дистанцу“ (Бахтин), са свијешћу да се свијет не може заокружити, допјевати, довршити, домислити – не може све док биће не савлада таму. У том смислу, „Недоспев“ представља наставак тамне имагинације, „црне уметности“, Бећира Вуковића, какву смо могли да пратимо кроз све његове пјесничке збирке. Једном сам писао о томе, показујући како пјесник приступа ономе што бисмо могли назвати ефектима страве и ужаса, али не са намјером да се наметне као писац хорор жанра, већ да нам саопшти неке дубље истине о човјеку, али и језику.
Није ова књига само „недоспев“ већ и један „непроход“, „предлексички свет“, да се послужим пјесниковом синтагмом; „непроход“ – као прајезик, (настасијевићевска) матерња мелодија, али, опет, сасвим оригинална као да је ријеч о варијанти српскога језика коју је изумио Бећир Вуковић.
Помишљао сам, такође, да је пјесник своју пјесничку синтаксу и лексику свео на комуникативни минимум из чистог ината како би овај савремени нараштај површних пјесника, површних читалаца и лажних пророка отјерао што даље од себе, од своје поезије, тражећи за себе само оне читаоце што су слуге семиозе у правом смислу ријечи.
*Милорад Дурутовић, Слово на уручењу награде „Миодраг Мијо Ћупић“ пјеснику Бећиру Вуковићу за пјесничку књигу „Недоспев“, у Подгорици 24. маја 2022. године
