Може ли бити опозиције?
30. новембар, 2023.
Баздуљ: Деполитизација као судбина
30. новембар, 2023.
Прикажи све

Хавијер Блас: Шта се десило са афричким растом или о још једној изгубљеној деценији

Афрички економски раст, (Фото: Worldbank)

Афрички економски раст, (Фото: Worldbank)

Друштвене и политичке море афричког континента су последица економских невоља, а  не њихови узроци

Пише: Хавијер Блас, септембар 2023.

Серија покушаја државних удара која мори супсахарску Африку – било је барем девет покушаја у последње три године – плус политичка немоћ која се осећа широм континента изазвали су извесно самопреиспитивање. Шта је пошло по злу? Наводе се небројани фактори, од растућег руског утицаја до сталне корупције. Али ово су симптоми, не узроци, онога што заиста мори континент: економске невоље. Потпуна зависност од природних добара показала се као штетна. Широм региона, цена задуживања скочила је толико да је неприуштива; кинески зајмови и директне стране инвестиције су пресушили; и даље претрајава криза изазвана недавном пандемијом Ковида. Афрички министри финансија постављени су пред немогуће изборе између исплате плата државним службеницима, издржавања школа и болница или исплате компензација страним инвеститорима. Људи су заморени неуспесима влада да поправе животне услове. Помешајте ово са младим и све урбанијим становништвом које халапљиво гута друштвене мреже и добићете експлозивну мешавину.

Уколико ништа друго, изненађујуће је да континент није захваћен још већим друштвеним и политичким хаосом.

Међународни монетарни фонд и Светска банка заказали су одржавење њиховог годишњег састанка за октобар, што је требало да означи повратак ових установа на афрички континент први пут за педесет година и прилику да светски лидери преусмере своју пажњу на ово подручје. Нејасно је да ли ће доћи до промене плана с обзиром на смртоносни земљотрес који је погодио близину мароканског града Маракеша.

Процењивање нивоа економског благостања широм континента који је простран и разноврстан као Африка – педесет четири државе уз неколико територија чија је независност оспорена – је тешко. Неизбежне су генерализације и грубе процене. Резултат који се тако добија, очигледно, је несавршен. Али упркос ограничењима, ништа не даје бољи увид у стање регионалних прилика од  бруто домаћег производа становнику као мерне јединице просперитета. 

Међународно тржиште и БДП по текућим доларима, (Фото: Архива)

Према тој мерној јединици, проблеми су очигледни: БДП по становнику у супсахарској Африци доживео је врхунац 2014. године на нивоу од 1936 долара по становнику и од тада је опао за више од 10 одсто на око 1700 долара ове године. У истом периоду бруто домаћи производ по становнику је на светском нивоу скочио за 15 одсто.

Доходак по становнику стагнирао је у супсахарској Африци током осамдесетих и деведесетих година двадесетог века и сада се понављају две изгубљене деценије од 2010-их и 2020-их.

Посматрање супсахарске Африке кроз ову економску лупу открива сурову истину: регионални друштвени и политички проблеми су више последица [економских недаћа] него [њихов] узрок. Људи више не осећају да им иде боље, или да ће њиховој деци бити боље.

Ризик од још једне деценије стагнантног личног дохотка је стваран, што би имало страховите последице по најсиромашнији светски континент. Африка је посебно рањива зато што велики део њеног становништва већ живи испод линије сиромаштва, а радничка и средња класа које су тек у настајању су рањивије него другде, крећући се између састављања краја с крајем и беспарице.

Као што је Мтхули Нкубе, садашњи министар финансија Зимбабвеа рекао пре неколико година, док је обављао дужност главног економисте у Афричкој развојној банци, статус припадника средње класе није једносмерни пут у Африци, већ је пре реч о „покретним вратима“. За многе, врата настављају да се окрећу, враћајући породице натраг у сиромаштво.

Економски изгледи Африке су чврсто повезани са тржиштем природних добара. Када су цене нафте, бакра, какаа и других сировина високе, континенту иде наизглед добро. Педесетих и шездесетих, када су многе афричке нације извојевале независност од европских колонијалних сила, биле су златно доба. Европи и Азији су биле потребне афричке сировине за постратну обнову, и Африка је уживала брз економски раст.

Али ослањање континента на природна добра постало је проклетство. Ниске цене, лоше управљање, корупција, ратови и наслеђе колонијализма обогаљили су афрички развој током већег дела осамдесетих и деведесетих година. До 2001, регионални бруто домаћи производ по становнику у супсахарској Африци био је нижи него 1981. године. Постала је „безнадежни континент“ у очима многих инвеститора.

Онда, почевши од почетка 2000-их, кинески бум је жестоко подстакао тржиште сировина, и драматично су се изменили изгледи континента. Цене нафте, бакра и кукуруза расле су између 2004. и 2014. године, када се бруто домаћи производ по становнику у овој регији више него удвостручио. Консултанти и инвеститори брзо су одбацили паролу о „безнадежном континенту“. Истакли су нову: Африка у успону.

Ова парола није дуго потројала. За компаније које производе потрошачка добра, као што су швајцарска компанија Нестле или британска Унилевер, клађење на тек пониклу афричку средњу класу није била извесна ствар.

Проблем је што подизање БДП-а по глави становника може бити грчевита борба насупрот брзом расту становништва. Током претходне две деценије, број становника супсахарске Африке се више него удвостручио и досегао је 1,2 милијарде људи. Уз раст популације по стопи од, барем, 2,5 одсто годишње, регији је потребна пристојна стопа економског раста само да би се одржала стагнација.

Како би БДП растао по, на пример, здравој годишњој стопи од 2 одсто економски раст би морао да буде барем 5 одсто годишње. То је могуће постићи уколико су опште прилике повољне, као што се задесило почетком 2000-их са високим ценама сировина. Међутим, сада су прилике неповољне. Као што је Светска банка сажето изнела раније ове године, наводећи да је економски раст у Африци био „недовољан да смањи екстремно сиромаштво и да поспеши општи просперитет на средњи и дуги рок“.

БДП по глави становника/Блумбергов индекс и Приспеће дуга афричким земљама, (Фото: Архива)

За Западом који је великим део преокупиран руском инвазијом на Украјину и Кином која је све више усредсређена на саму себе, економске потешкоће Африке нису привукле довољну пажњу. Вашингтон делује незаинтересовано: Доналд Трамп није крочио у Африку током свог мандата у Белој кући; председник Џозеф Бајден такође није путовао у ову области, изузев током кратком боравка у Египту 2022. године када је присуствовао самиту о климатским променама.

Састанак Међународног монетарног фонда и Светске банке у октобру могао би да буде важна шанса за светске лидере да се усредсреде на питања која море континент. Постоји више економских проблема које би требало да дотакну доносиоци политичких одлука али се они могу сврстати у три велике групе.

Прво, постоји сужена доступност финансијских средстава. Африка је, за сада, регија која је најтеже погођена повишеним америчким каматним стопама. Од када су Федералне резерве почеле да стежу монетарне услове у марту 2022. године, стављајући тачку на деценију и по лакодоступног новца, регија није била способна да искористи међународно тржиште обвезница. За Африку, која је озбиљније почела да прикупља новац од страних инвеститори од 2004. и 2005. године ова промена је била шокантна.

За десет година пре 2023. године, државе супсахарске Африке издавале, просечно, скоро 10 милијарди долара међународних обвезница, уносећи преко потребна средства у њихове економије. Кенија, Руанда, Мозамбик и Ангола издале су прве своје обвезнице у тврдој монети. Инострано тржиште дуговања било је посебно важно након глобалне финансијске кризе 2008-2009. и 2020-2021. током најгорих дана пандемије. Сваки пут када је раст слабио, машинерија дуга је разрешавала проблем, обезбеђујући земљама краткотрајно освежење. Садашња сужавање доступних финансија убрзало је дуготрајни тренд који се одмотава годинама: ниво јавног дуговања у супсахарској Африци се више него утростручио од 2010. године. Последица је скок бремена камата, које су у појединим случајевима скочиле до једне петине државних прихода. То је делимично последица већег ослањања на скупо тржишно засновано финансирање, као што су зајмови од кућа за трговину природним добрима и међународних обвезница, упарених са дугорочним опадањем буџетске помоћи коју су слале западне државе и Кина. Поврх тога локалне валуте су жестоко депрецирале у односу на амерички долар од половине 2022. године, што је даље повећало цену сервисирања обвезница издатих у тврдој валути.

Уколико америчке каматне стопе не буду брзо срезане – за шта званичници Федералних резерви кажу да се неће десити – оскудност доступних средстава постаће још гора. Две државе, Замбија и Гана, већ су објавиле банкрот на своја инострана дуговања. Многе  друге ће се суочити са високим зидом доспећа 2024, 2025. или 2026. године и биће присиљене да или рефинансирају своје обвезнице издавањем нових вредносних папира са приносом који би био знатно виши од 10 одсто или да срежу владину потрошњу како би обезбедиле новац да исплате стране инвеститоре.

„Проблем дугова се нагомилава“, каже Грегори Смит, аутор Where Credit is Due: How African Debt Can Be a Benefit Not a Burden. „Нећемо сведочити низу банкрота, али смо суочени са масивним бременом дуговања којег се није лако ослободити“.

Други проблем јесте још једно смањење доступних финансијских средстава, али овога пута стране помоћи, кинеских средстава и средстава приватног сектора

Пре него што се међународно тржиште обвезница отворило за афричке државе, новац западних донора је попуњавао празнину. Током претходних неколико година, међутим, западна буџетска помоћ је срезана због бременитих домаћих потреба. Према проценама ММФ-а, званична развојна помоћ, која је износила скоро 4 одсто супсахарског бруто домаћег производа почетком 21. века, опала је на 2,5 одсто 2022. године. Пошто Запад навелико троши код куће, субвенционишући потрошаче током енергетске кризе у Европи, и преусмеравајући новац за инострана давања ради подршке Украјини против Русије, има врло мало назнака да ће помоћ Африци ускоро бити повећана.

Кинески зајмови и Пројекције раста становништва, (Фото: Архива)

Током неколико година, јаз који су оставили западни донори попунила је Кина, вољна да прошири своје дипломатско присуство на континенту како би осигурала доток природних сировина и инфраструктурне пројекте за своје домаће гиганте. Али Пекинг се такође повукао. Од рекордно високих инвестиција и зајмова који су били виши од 28 милијарди долара 2016. – када су кинески зајмови Африци превазишли комбиновану помоћ региону коју су давале америчка, француска, британска и немачка влада – Пекинг је умањио своје зајмове на шеснаестогодишњи минимум од 1,9 милијарди долара 2020. године. Од тада, висина кинеских зајмова углавном стагнира. Ангола, Кенија, Етиопија, Замбија и Судан, државе које су имале користи од кинеске великодушности, сада су међу најтеже погођенима.

Западни и кинески новац није једини извор готовине који је пресушио. Приватни сектор је такође срезао средства. Стране директне инвестиције, мера дугорочних, прекограничних инвестиција у компаније, фабрике и пројекте, опале су у субсахарској Африци на двадесет двогодишњи минимум од 7,2 милијарде долара 2022, према подацима светске банке. Доток страних директних инвестиција досегао је врхунац од 45 милијардо долара 2012. током последњих дана бума трговине природним добрима које је предводила Кина.

Са мање готовине на располагању, афричке државе су морале да доносе тешке изборе, укључујући умањење средстава критично важна за дугорочни развој као што је здравствена заштитна – и заузврат су ослабиле регионални потенцијал за економски раст. „Уколико се не предузму мере, ово умањење расположивих средстава може да угрози супсахарска настојања да дође до обученог и образованог становништва и да буде покретачка снага глобалне економије наредних година“, наводи Абебе Аемро Селасије, шеф афричког одсека ММФ-а.

Трећи скуп проблема обухвата развојни модел заснован на експлоатацији природних добара, што је наслеђе некадашњих криза и утицаја климатских промена.

Финансијски притисак дошао је у „најнезгоднијем тренутку“, према ММФ-у, пошто се регион суочава са појачаном економском неравнотежом због мноштва наслеђених криза. Најскорија је она изазвана пандемијом Ковида 19, али ожиљци грађанских ратова и колонијализма и даље су, такође, присутни. Економски изгледи региона и даље остају чврсто повезани са циклусима трговине природним добрима, чинећи Африку много рањивијом него друге на успоравање кинеске економије.

За сада, цене природних сировина су се унеколико опоравиле, са ценом нафте која се креће око једногодишњег максимума од деведесет долара по барелу. Али као што су блискоисточни произвођачи нафте увидели, куповна снага барела нафте – или тоне бакра или фунте кафе – није оно што је некада била. Након што су америчка и европска инфлација скочиле до нивоа какав није виђен претходних тридесет година, цене природних добара заостају за ценама индустријских производа, слабећи афричке трговинске позиције.

Међутим, није све тако очајно. Економски изгледи Африке нису какви су били пре десет година, али су много бољи него што су указивала злокобна предвиђања са краја деведесетих. Инфлација, иако је повишена, остаје под контролом; демократија, иако је слаба је преовлађујућа норма; и јавне финансије су, у већини случајева, у бољем стању него у прошлости. Али проблеми су стварни.

Ризик не прети само просперитету регије која би могла да буде дом више од 3,5 милијарди људи до 2100. године – отприлике једне трећине тадашњег светског становништва. Без бољих животних услова – а то је оно на шта се односи бруто домаћи производ по становнику – нема шансе да ће демократија и слободе бити одрживе или да ће државе располагати ресурсима да се прилагоде климатским променама. Западу би било боље да обрати пажњу сада, пре него што буде прекасно.

Превео: М. М. Милојевић

Извор: Блумберг

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *