Пише: Драган Амброзић
Овог 5. априла било је тачно 30 година од како је Курт Кобејн извршио самоубиство, што су светски медији искористили као прилику за анализу његовог феномена – култ последње велике звезде рокенрол генерације и даље је велики. Са друге стране, свега пар издања у Србији знало је то да обележи – макар са однекуд преписаним текстом – без обзира што је група Нирвана, коју је Кобејн предводио, и овде одиграла значајну улогу у свачијем градском одрастању током деведесетих.
Ситуација у домаћем списатељству о музици, наиме, није ништа другачија него кад смо се за Кобејновог живота борили да што више информација о значају рада овог човека дође до публике у тадашњој Југославији. “Ритам” је поштено писао о целој грунге сцени у оно време кад се догађала, Радио Б92 је пуштао ту музику, а Нирвана је постала велики клупски хит и код нас, прихваћен од широке публике, чим се појавио албум Nevermind. њ
Али то није било довољно овдашњој старој кафанској рок критици да га призна за правог рокенрол хероја, нити за пуноправног члана његове митологије мада је он баш то био. Ево и зашто.
Рокенрол као централни мит XX века
Природа митологије је таква да се одвија свеједно, мимо наших планова. Кобејнова нежељена, а ипак одиграна месијанска улога, као да га је стрефила мимо његових очекивања – морајући да се деси у том времену и простору – и нашавши њега као носиоца. Још један од мученичких Исуса рокенрола, рођен да сагори у миту.
У ретроспективи, Курт Кобејн је испао још значајнија личност него што нам се ономад чинило: био је последње поглавље централне митолошке теме XX века – оне о могућности личног ослобођења. Од Битлса до Нирване, управо је рокенрол био покушај да се свима поклони слобода да се буде свој.
У тој опасној игри, које мора бити да је био свестан, Кобејн је искористио намењену му судбину мита – да спроведе последњу стварну револуцију.
Добре вести за дечаке
Револуција коју је самостално спровео Кобејн из корена је изменила рокенрол – тај дотад поприлично мужјачки пројекат – обраћајући се свима, а нарочито занемареним категоријама као што су жене и геј популација. Но, једнако је важно то што је успут свету понудио нову дефиницију мушкости. Природа Куртових односа са девојкама довољно нам говори о томе да је у питању био уметник који је промовисао нови радикални модел отпадничког антихероја: рањивог мушкарца. Поред њега је свака жена могла да се осећа јаком.
Као такав – физички слабашан али леп, ментално снажан, вишеструко талентован и наглашено осећајан – заправо је зрачио мушкошћу и бескомпромисним индивидуализмом и био јачи мушкарац него други мушкарци који се уздају искључиво у мишиће. Сви несигурни дечаци овог света проговорили су кроз Кобејна.
Баш зато што је признао свету своје слабости – био је више човек. Тако је свима дао могућност да се отворе и признају своје слабе стране.
Kурт Kобејн ‒ несхаћени припадник генерације X
После таласа апгрејдованих мачо типова који су преплавили 1980-те (од Тома Круза преко Бруса Вилиса до Арнолда Шварценегера), било је олакшање кад се појавио један тип чија је главна борба у животу била она са сопственим емоцијама. Курт је свакодневно излазио на црту самом себи, односно унутрашњем животу, који свако од нас има, покушавајући да се у њему снађе и уради исправну ствар. Као неко ко се стално борио сам са собом, био је пример другачијег мушког постојања у време кад су сви ти маскулини роле модели били заправо један те исти: војници, спортисти, музичари, глумци, политичари, мангупи и уличари, само су различита имена за ону непроменљиву друштвену улогу – мушкарца као неког ко осваја и узима оно што му треба. Насупрот тој монолитној, агресивној фантазији, хиперсензибилни Кобејн стајао је застрашујуће усамљен, као и свако од нас, и носио се са животним тешкоћама онако како су оне налетале на њега. Његово рокенрол херојство било је свакодневно и сваком схватљиво. Стваран човек, а не фикција.
Кобејн није био само модел за будућност мушкости, него и модел другачијег људског бића. Оног које се не стиди емпатије и разумевања за друге. О томе највише данас могу да нам кажу његова прва права девојка Трејси Марендер, потом рокенрол љубав Тоби Вејл из Бикини Килл, можда и платонска дружбеница Мери Лу Лорд, а свакако супруга Кортни Лав. Сигуран сам да би се све сложиле око једне ствари – да је Кобејн кроз љубавне везе нескривено тражио ослонац у женама, ослонац који му је давно био одузет кад су му се родитељи развели док је још био мали. И није га на крају нашао.
Тај фатални романтизам мушкарца који се не плаши да се препусти емоцијама, али ипак не успева да нађе преко потребну стабилност, главни је трагични садржај Кобејновог мита.
Тинејџерска усамљеност
Кобејн је вратио рокенрол тинејџерима и у томе је други део тајне његовог успеха. Нирванин Nevermind за клинце је 1991. био исто што и Never Mind the Bollocks Sex Pistolsa 1977 – лиценца за неограничену слободу, дозвола да свако буде то што јесте, диваљ и неустрашив.
Пустио сам недавно себи – намерно без звука – онај видео-спот који смо сви видели (заједно са скоро две милијарде људи на интернету), њихов највећи хит Смеллс Лике Теен Спирит. Може да се гледа и тако – какофонија визуелног садржаја одговара бучном сазвучју у који се увукла једна нежна мелодија, те не морате ни да чујете песму да бисте схватили о чему је. То гужвање у фискултурној сали, препуштање поривима и групна усамљеност у мраку дочаравају катарзични смисао рок концерата, што је још јасније кад се посматра са искљученим тоном. Песма је исконска адолесцентска тужбалица из које извирују сви они што не умеју да се снађу у калупима живота какав нам се намеће. У Куртовој верзији – савремени тинејџер је постао персонификација милиона изгубљених душа које су осећале да њима нема места на овом свету и да нису скројене за њега. Али да све то ионако више нема никакве везе (“nevermind”)…
Усамљен као вечни тинејџер, Кобејн је истрошио све своје емоције борећи се са силама ван себе и – не нашавши на крају унутрашње упориште – решио је да се угаси. Такав је био мит, унапред је било јасно, само што нико није хтео у то да поверује, укључујући потписника овог текста.
Курт Кобејн као свремена звезда
Током своје каријере, од 1987. до 1994, Курт Кобејн је кроз себе на експресан начин проживео и сублимирао целу историју рокенрола у три кратка поглавља. Успон. Врх. Пад.
Комплетна слободарска песмарица алтернативног рока из осамдесетих проговарала је из њега, као и дубоко разумевање панка и новог таласа. Ипак, на свој начин, Кобејн је пре био блуз певач који није нашао свој блуз, колико год га тражио по свету. Зато је онолико вриштао. Да га је пронашао, можда би ушао у неку предвидљиву колотечину, али би се спасао. Овако, његова туга никад није нашла своје смирење, нити Курт свој спокој. Уклетост није нимало романтична ако се дешава вама.
Битничка субкултура – пут против лицемерја
Морамо да се бар понекад запитамо шта би било да је преживео? Кобејн је одрастао у немилосрдном материјалистичком окружењу Америке председника Регана, али чини се да је предосетио долазак још суровијег дигиталног капитализма у коме смо сада, као и његове страшне последице за сваког појединца. У овом новом свету, у коме је кроз интелигентне жене попут Тејлор Свифт, Бијонсе, Лану Дел Реј, Били Ајлиш, Розалију – у ствари победила Мадона, зато што је духовита и забавна, а ударник Брус Спрингстин остао заборављен и без наследника, зато што је досадан, чиме је дефинитивно окончан сукоб између двеју доминантних струја у поп музици 1980-их… у овом свету, у коме музичка индустрија у оном диктаторско-експлоататорском облику – против кога се Кобејн бунио – више не постоји… у овом свету, у коме грађанска демократија не може ником ништа више да прописује – јер броји своје последње дане, удављена у друштвеним мрежама… у том новом свету без правила, који се на наше очи ствара, Кобејн би и даље био месија јер је власник мита.
Он би и даље био жртва, само зато што је рањиво, али стварно људско биће. Као такав, остао би симбол свакодневне патње, који би самом својом болном егзистенцијом разоткривао још већу нељудскост глобализованог друштва него што је то био случај пре 30 година, на победничком врхунцу неолибералног капитализма, одмах након краја Хладног рата.
Био би и даље херој јер би његова судбина тако наликовала на нашу.
Чудно како на овом свету нема места само за оне који највише личе на нас.
Извор: Време
