Пише: Кенан Малик
„Опера и балет су у језгру културе многих људи који живе у Лондону и на југу Енглеске“, рекао је једном у парламенту бивши конзервативни министар Џејк Бери (сада члан странке Реформ УК). „Али за многе од нас на северу, на том месту је наш локални фудбалски клуб – наши Глајндборн, Ројал балеј, Ројал опера хауз или Ројал Шекспир компани биће Блекберн Роверс, Акрингтон Стенли, Бароу, Карлајл или Сандерланд.“
Фудбал има изузетан значај у животу многих људи. Клубови играју огромну улогу у друштвеном животу малих градова (не само на северу) јер пружају осећај грађанског поноса и уливају људима неку врсту колективне наде и заједничког стремљења. Али супротност између јужњака који воле оперу и северњака који обожавају фудбал почива на неким од најбеднијих стереотипа о радничкој класи и култури.
Студије попут величанствене књиге Интелектуални живот британских радничких класа Џонатана Роуза и једнако изузетне Народне историје класика Идит Хол и Хенрија Стеда откриле су скривену историју о значају музике и књижевности у животу радничке класе.
Сада нова књига Александре Вилсон Музика неких других разбија мит да је опера страна радницима. Током доброг дела прошлог века, показује Вилсон, опера је била изванредно важна нит у животу радничке класе. Године 1934, док је Британијом још владала велика економска криза, диригент Џон Барбироли приметио је да током оперских турнеја радници попуњавају јефтина места, а да су „богати упадљиво одсутни. Британске више класе немају јаку потребу за културом.“
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
После Првог светског рата позоришна продуценткиња Лилијан Бејлис претворила је Олд Вик у јужном Лондону у позоришну и оперску кућу за припаднике радничке класе и постарала се да најјефтинија карта не кошта више од кригле пива. Позориште је сваке вечери било препуно. Бејлис је касније урадила нешто слично с позориштем Седлерс Велс, на ужас оперских снобова, од којих се један пожалио: „Нема ложа.“
Године 1946, оперска дружина Сан Карло наступила је у Ковент гардену, а онда је месец дана наступала за врло различиту публику у одмаралиштима Батлинз, прво у Фајлију, а затим у Скегнесу. Опера је била тако популарна међу радницима да су је интелектуалци презирали као недовољно интелектуалну. Из радничке класе нису потицали само они који су седели у публици већ и извођачи. Недавна студија о британским оперским певачима између 1850. и 1960. показује да је 41% певача потицало из радничких породица, а готово ниједан из привилегованих класа.
Данас је добар део културе радничке класе не само нестао већ је и заборављен. Разлог за то је добрим делом промењен однос између државе и уметности. Тачеровска идеологија слободног тржишта из 80-их, удружена с нагласком нових лабуриста на „друштвеном утицају“, није само претворила уметност у робу већ ју је и инструментализовала – вредност неког уметничког дела није у њему самом, већ у способности да подстакне економски раст, урбану обнову и, на првом месту, „друштвену инклузију“.
Али то је и прича о промени радничке класе. Стари однос радника према уметности обликовали су покрети и колективне организације омогућујући људима да уђу у свет културе који су им њихова класа и образовање ускраћивали. Неке организације су биле формалне попут хорова, блех оркестара, музичких клубова и библиотека. А неке су биле неформалне мреже. Велшки рудар Роберт Морган, који је касније постао песник и штампар, говори у својим мемоарима, објављеним под насловом Моја лампа још гори, о томе како су се радници у његовом селу редовно састајали у кући једног од њих, Џефа, да би слушали његову збирку снимака класичне музике. На тај начин су престајали да буду „угљенари који се баве неквалификованим и опасним послом у утроби земље“ и претварали се у „привилегована људска бића изложена нечем изванредном“.
Разарање заједница радничке класе у претходним деценијама и распадање колективних организација уништили су те традиције. Аутодидактички покрет је „нестао с фабрикама“, меланхолично примећује Роуз. Промењена је и перцепција класних разлика. „Елита“ је постала опис онога што би се само једну генерацију раније звало „владајућа класа“. Терминолошка промена показује да се класни јаз данас схвата мање као разлика у економској моћи, а више као културна разлика. Тај помак неизбежно мења начин на који људи гледају на уметност и класу наглашавајући, између осталог, елитну, ексклузивну природу високе уметности.
Док је некад постојала тежња ка „излагању нечем изванредном“, данас су политичари и административци у уметности опседнути појмом „релевантности“, уметности као нечег што људи морају одмах да препознају и да се с тим одмах поистовете. „Незадовољни тинејџери који живе ужасним животом не желе да се удубљују у Дикенса и Шекспира“, цитира Вилсон једног наставника, „Зашто не би читали књиге релевантне за њихов живот?“
У томе се крије претпоставка да „обични људи“ нису способни да схвате ништа што је захтевно и сложено. Тај бедни, надмени став наметнули су радничкој класи чувари средње класе, који дефинишу шта је „релевантно“ и немају појма о историји радничке класе. Тој врсти припадају и они који говоре да су дипломе и докторати у области хуманистике ирелевантни за људски живот, као што је то прошле недеље рекла Кеми Баденок, председница Конзервативне партије. Или који супротстављају фудбал и оперу, као да су људи неспособни да воле и једно и друго. Као што је приметио покојни композитор Питер Максвел Дејвис, бити елитиста значи „замишљати да радничка класа није способна да разуме најбољу уметност“.
Извор: Пешчаник
