Пише: Кенан Малик
Историчар Стивен Шапин започиње своју књигу Научна револуција речима: „Научна револуција се никада није догодила. Ово је књига о томе“. Било би примамљиво рећи исто о „либералном међународном поретку“ (ЛМП), да овај заправо „не постоји и да су о томе већ написане стотине књига“. Којима се сада прикључује и ова колумна.
Али научна револуција се догодила. А од краја Другог светског рата постојао је и глобални оквир који је доприносио уређености међународних односа. Питање је може ли се тај оквир описати као „либералан“ и да ли отеловљује оно што поборници ЛМП-а тврде да он јесте – „отворени свет повезан слободним протоком људи, добара, идеја и капитала“, што је, по речима Антонија Блинкена, америчког државног секретара у одласку, „највећи допринос Америке глобалном миру и напретку“.
Повратак Доналда Трампа у Белу кућу, с политиком „Америке на првом месту“ и презиром који показује према међународним организацијама и уговорима, оживљава страховање за опстанак ЛМП-а. „Први пут после 30-их година 20 века“, упозоравао је водећи либерални интернационалиста Г. Џон Икенбери 2018, после прве године првог Трамповог мандата, „Сједињене Државе су изабрале председника који је активно непријатељски расположен према либералном интернационализму“. Зато Америка више не може осигурати „хегемонистичко вођство“ потребно за „подстицање сарадње и промовисање вредности ‘слободног света’“.
Трампови бомбастични искази о коришћењу силе да би се потврдио суверенитет САД над Гренландом и Панамским каналом, оклевање да настави с наоружавањем Украјине, његово дивљење Владимиру Путину и омаловажавање међународних уговора, продубљују такве страхове уочи његовог другог мандата.
Део проблема у покушајима разумевања ове дебате, и повезаних страхова, јесте то што је ЛМП склиска и нејасно описана зверка која се схвата на много различитих начина и непрестано мења облик. За људе попут Блинкена, који му певају хвалоспеве, корени овог поретка сежу до завршетка Другог светског рата и прихватања низа мултилатералних уговора и институција, од НАТО-а до Светске банке, које су имале за циљ да повежу различите државе и спрече нови глобални сукоб.
Али нико у то време није говорио о „либералном интернационализму“. Нове институције и уговори успостављени су првенствено да би се учврстила моћ Сједињених Држава на једној страни поделе у Хладном рату, обуздала совјетска експанзија и подржала транзиција из света империјалних сила у свет суверених држава под туторством америчког „хегемона“. Као што је приметио историчар Хладног рата Џон Луис Гадис: „Без икаквог посебног плана… државе послератне ере имале су срећу да заврше у систему међународних односа који је, будући да се заснивао на стварности односа моћи, добро послужио циљу одржавања реда – ако не и правичности – чак боље него што се могло очекивати“.
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
Тек 70-их и 80-их година, с траумом америчког пораза у Вијетнаму, тврди историчар Самуел Моyн, концепт је стекао ширу подршку, па је „либерални интернационализам добио свој данашњи облик, уз наглашавање правила и права“. Затим је дошао распад Совјетског Савеза и стање које је Францис Фукуyама описао као „крај историје“ – привидни тријумф либералне демократије. Идеја о „либералном међународном поретку“ је ушла у своју златну епоху.
Али то је био тренутак више него епоха. Тријумфализам је кратко трајао и после 11. септембра 2001. већина западних вођа се сложила да одбрана либералног поретка допушта коришћење крајње нелибералних средстава, од киднаповања и тортуре до атентата и инвазија. За мање од једне деценије, финансијски колапс 2008. и снажење кинеског утицаја на глобалној позорници донели су малодушна упозорења о „крају либералног поретка који никада није ни постојао“, како је то цинично формулисао политиколог Мајкл Н Барнет.
Историја ЛМП-а обележена је преплитањем економије и геополитике. На оба колосека жеља за стабилним поретком имала је предност у односу на веру у „либерализам“. Економски циљ је био да се свет учини безбедним местом за глобална слободна тржишта, не спровођењем laissez-faire политика већ, као што показује историчар Квин Слободиан, „изградњом институција… којима ће се капитализам вакцинисати против претње демократије“ и успостављањем „правила која дефинишу наднационална тела изван домашаја било ког бирачког тела“. То је пројекат неолиберализма, рођен 30-их година, кроз рад економиста као што су Фридрих Хаyек и Лудвиг вон Мисес, који је дошао до изражаја у периоду после Хладног рата кроз институције и механизме либералног међународног поретка.
Последица је раст неједнакости, пропадање цивилног друштва и растући осећај огорчености унутар делова бирачког тела широм света, због тога што им је одузет политички глас. Трамп је, као и други популистички лидери, успешно искористио моменат реакције против „либералних елита“.
Успех личности као што је Трамп, с њиховим антиглобалистичким ставовима, навео је многе да прославе „крај неолиберализма“. Ипак, многи од оних који су профитирали од неолибералног поретка остали су у средишту Трамповог пројекта; не само „техно браћа“ као што је Илон Маск. Можда више нема тријумфалистичког глобализма из постхладноратовске ере, али многе компоненте неолиберализма данас се преламају кроз призму појачаног национализма.
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
Геополитички аспекти ЛМП-а једнако су контрадикторни. Западни лидери су можда проповедали либерализам, демократију и владавину закона, али од Чилеа до Конга, од Индонезије до Саудијске Арабије, спремно су поткопавали све елементе тог тројства и подржавали неолиберализам и ауторитаризам кад год је то одговарало њиховим потребама.
Присталице ЛМП-а тврде да је он био бранитељ мира у свету. Али тај „мир“ не значи одсуство рата, већ само спречавање директног сукоба великих сила. Према Пројекту истраживања војних интервенција Универзитета Тафтс, од готово 400 америчких војних интервенција у иностранству од 1776. до 2019, највећи део се одиграо после 1945, а чак четвртина после 1989.
Много пре Трампових грандиозних прогласа о „Америци на првом месту“, амерички лидери су следили оно што Моника Дафи Тофт, која је и покренула Пројекат истраживања војних интервенција, назива „кинетичком дипломатијом – дипломатијом која користи оружану силу“; то је био „очигледан тренд“ у 21. веку, који су поред либералних интернационалиста попут Барака Обаме и Џо Бајдена промовисали и многи други.
Свакако постоји много разлога за забринутост поводом политика САД у долазећем периоду. Али да бисмо се супротставили Трампу, нема потребе да идеализујемо прошлост или хвалимо либерални поредак какав никада није ни постојао. Пре свега треба да размислимо шта подразумевамо под интернационализмом у ово доба појачаног национализма.
Извор: The Guardian
Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник
