Пише: Алекс Кларк
Стижем код Казуа Ишигура у стан у централном Лондону по сивом, челичнохладном, ветровитом дану и одмах урањам у удобан и смирен амбијент; светла су пригушена, намештај бео, а кафа – скувала ју је Ишигурова супруга Лорна пре него што се поздравила и отишла у биоскоп – топла је и добра. Ишигуро, сад седамдесетогодишњи добитник Нобелове награде и титуле витеза, сам је сервирао елегантну торту, непосредан је и пажљив: Да ли ми је хладно? Јесам ли гладан? Да ли ме брине то да ли ће мој уређај снимити разговор?
То је она брига о малим, чак баналним, детаљима која се види у свим његовим делима. Од Неутешних до Остатака дана, Ишигуро је створио неке од највибрантнијих и најпамтљивијих књига у последњих 40 година. Али вероватно ниједна његова књига није омиљенија од његовог шестог романа, Не дај ми никада да одем, продатог у више примерака него сви други, адаптираног и за целовечерњи филм, а управо се поставља и на позоришну сцену.
Роман налази нове читаоце и 20 година након што је објављен, а сам аутор признао је да му је он покренуо ток мисли и истраживања тема које су обликовале и књиге које су уследиле, Закопани џин пре деценије и Клара и сунце из 2021. Сва три романа, верује Ишигуро, исплетена су око најосновније, неизбежне чињенице: сви ћемо умрети, а опет морамо да живимо као да нећемо. Не дај ми никада да одем дешава се у друштву у ком су деца клонирана да би се обезбедили здрави органи за продужетак живота других; после две или три такве принудне “донације”, они ће се “комплетирати” или умрети. Али међу њима круже гласине да у неким случајевима – на пример, ако успете да докажете да сте заиста заљубљени – можете да будете изузети из процеса; можда вам буде дозвољено да живите.
Управо то неосновано уверење да постоји начин да се умакне напаја срце романа. “Негде, подсвесно, не можемо баш да прихватимо нашу судбину и чезнемо за том посебном диспензацијом. Мислим да то није зато што желимо да наставимо да живимо још, још и још. Мислим да је то зато што не желимо да се суочимо са болом, тугом и усамљеношћу које прате смрт. Плашимо се губитка наших вољених. Плашимо се растанка”, објашњава Ишигуро.
Наслов романа је песма коју нараторка, Кејти Х, пушта непрестано током боравка у интернату за клонове, Хејлшаму; та песма је и физичка ствар, на касети коју губи и тражи да је поново набави, а и талисман, подсетник на време пре него што је сазнала како ће се даље одвијати њен и животи њених пријатеља Томија и Рут. Ишигуро је измислио ту песму, а касније ју је снимила његова пријатељица и сарадница, џез музичарка Стејси Кент; потом је и сам научио да је свира – показује пијанино у углу – “али је то дошло накнадно, тако да се, ако ме неко пита за њу, баш не осрамотим као потпуна незналица”.
То је романтична песма, али њен тугаљив, молећив наслов не односи се само на вољене особе, него и на сам живот; то је молба за трајање и повезаност. “Мислим да је у свакоме од нас тај инстинкт јак. И чини ми се да у томе има неке туге, али и нечега сасвим дивног. Има ту неке врсте храбрости и потврде да је добро што смо живи, у том инстинкту кад се каже: пази, није било лако остварити љубав, породицу и пријатеље, али успео сам и сигурно можемо, свако од нас, да добијемо још мало преко тога”.
Не дај ми никада да одем дуго је сазревао, објашњава Ишигуро у предговору за ново издање; годинама је постојао само у мислима и белешкама о групи ученика чији се животни век – можда као исход нуклеарног акцидента – знатно разликовао од живота њихових вршњака. До наглог напретка дошло је захваљујући споју спољних чинилаца и правог тренутка: заинтересованости друштава за потенцијалне користи и опасности од клонирања, што се на врхунцу видело по насловним странама са овцом Доли, и помака у писању и објављивању, чиме је направљен простор у такозваној високој књижевности за примену техника и приступа из спекулативне фикције.
“Допустио сам себи да искористим нешто што се традиционално сматрало жанровским мотивима и фигурама”, објашњава Ишигуро. “Не зато што сам ја био ужасно храбар или тако нешто. Мислим да се клима око мене променила; следећа генерација писаца, људи петнаестак година млађих од мене, није видела ништа необично у томе или бар то нису видели људи са којима сам се спријатељио, Дејвид Мичел или Алекс Гарланд. Они су своје шлагворте налазили на разним местима, а мени се заиста допадају њихова дела”.
Упоредо са атмосфером дистопијске научне фантастике која прожима Не дај ми никада да одем, Ишигуро ту такође налази везу са још једним жанром. Његова читалачка публика увелико је премашила његове друге романе, укључујући и Остатке дана, и одговоран је, каже, према приметном броју млађих људи који долазе на књижевне вечери и догађаје: “Мислим да је један од разлога у томе што роман подсећа на књижевности за младе пре него што је књижевност за младе постала етикета. Не значи да је он нужно намењен младима, али у њему има много тога што су постала општа места романа за младе: деца заједно у школи, љубоморе и мале битке за доминацијом. Мислим да је у томе делимично разлог што не престаје да привлачи читаоце; то је роман за младе који се потом шири у нешто друго”.
Обично ме хвале због тога што стварам нешто што расплаче људе
Ишигуро је забаван и открива понешто о осећају изолованости књижевне фикције пре 1990-их година: романсијери представљени заједно с њим на славној инаугурационој Грантиној листи најбољих младих британских романописаца из 1983. – међу њима су Мартин Ејмис, Салман Ружди, Џулијан Барнс и Пат Баркер – можда јесу били нова генерација, али су и даље били повезивани са претходницима. “Мислим да је, буквално, Сандеј тајмс магазин објавио нашу фотографију уз речи: ‘Да ли су они будући вилијами голдинзи и грејеми гринови?’”, сећа се Ишигуро.
“Свет издаваштва био је прилично подељен, па није требало да ми будемо део тог нечег другог. Иако смо зарађивали мање и књиге нам се уопште нису продавале, били смо јако поносни на чињеницу да смо прави књижевници и да разумемо књижевне вредности, а схватали смо и међусобно вредност наших дела. Била је то нека врста котерије, тако да се и на идеје о научној фантастици гледало са неодобравањем”. Питам га за супротан пример, за колегиницу лауреаткињу Нобелове награде Дорис Лесинг, која се кретала кроз жанрове са очигледном слободом. Насмејао се, можда помало сетно, и сагласио се: “Па, претпостављам да она на то није давала ни пишљива боба. Следила је своју имагинацију, као и Маргатет Атвуд, скорије. Те људе, хоћу да кажем, није било брига за тако нешто”.
Али, када је књижевни пејзаж почео да се мења, Ишигуро је био добро позициониран, у смислу утицаја и спремности да искористи предности попуштања ужади. Читао је и правио стрипове – амбивалентан је према изразу “графичка новела” – још од детињства, а давнашња страст према музици и филму пружала му је другачији поглед на идеју о мешању стилова и жанрова. Хероји су му били Боб Дилан, који је протестну фолк музику заменио рокенролом, а рок кантријем, или Мајлс Дејвис, па чак и Пикасо; у области филма је ту била стално променљива фигура Стенлија Кјубрика са Пакленом поморанџом, Одисејом у свемиру 2001. и Беријем Линдоном у његовој маштарској радионици да га инспирише.
Нисте ли и ви помало такви, питам га: ипак се крећете од јапанског амбијента у раним романима, преко сеоског окружења у Остацима дана до маштовите, снолике неодређености у Неутешнима. “Да”, одговара, уз смех, “Свесно то радим јер опонашам Боба Дилана и Стенлија Кјубрика”.
Гледао је недавно Тимотија Шаламеа као Дилана у Потпуном незнанцу, па се пита колико је певач био свестан тога какво ће запрепашћење изазвати кад реши да свира на стратокастеру уместо на акустичној гитари; да ли је ту било чак и неке наивности. “Немам представу. Не могу да се увучем Дилану у главу”. Наравно, кад је реч о томе колико се његове књиге разликују, каже: “Ишао сам за нечим више унутрашњим. Нисам циљао на то да ми неко викне: ‘Јудо!’”
Тешко је и замислити како бесна гомила прозива Ишигура, непогрешиво љубазног и самозатајног човека који тако проницљиво пише о људској склоности да се уплете у самообмане и контрадикције. А и његова способност да види иза површних мотивација такође је окренута ка унутра. Упркос ентузијастичном ослањању на низ жанрова и стилова, Ишигуро је запањујуће упоран кад је реч о личним ограничењима. Док причамо о томе зашто му је омиљено приповедање у првом лицу, као и о томе колико посвећено ствара карактеристичне гласове који ће одредити атмосферу и садржај романа, дели са нама једно искрено уверење. “Разумите ме, морам да играм на карту онога где сам јак, а не на оно где сам слаб”, каже, а онда додаје: “Никада нисам био сјајан прозаиста”.
Прилично је тешко уздржати се од примедбе – али сам, заправо, успео – да је освојио Нобелову награду и да отуд мора да је, дефинитивно, поприлично сјајан. “Постоје разне врсте добрих начина да се пише. Један од њих је дефинитивно да се пише дивна, виртуозна проза. Нема сумње да је тако. Некада нешто читам и дивим се лепоти конкретне прозе”. А не мислите да сте ви такви? “Па, ја то не умем. Није то ствар избора”.
Он, каже, прилично блиста при стварању атмосфере, као и необично хипнотишућег осећаја тајновитости: у Ишигуровом роману смо увек на некаквом месту које истовремено и препознајемо и не препознајемо, сведочимо дешавањима која се чине кључним, али и тешко одгонетљивим, међу ликовима који су подједнако пренути и збуњени. Зато не изненађује то што откривамо да тренутно пише роман смештен у купе воза; скоро да одмах можете да замислите колико ће да буде клаустрофобичан, колико ће то путовање бити неодређено важно, а путници у ребусу.
Али ипак ће, објашњава, бити много ведрији од тога; то је нешто што је написао као мелем за пресију од путовања током промоције филма Живети (Ливинг, 2022), за који је адаптирао Куросавин Живети (Икиру) пребацујући радњу у Лондон из 1950-их година. Протагонисту, терминално оболелог бирократу, играо је Бил Нај, коме је Ишигуро то предложио на задњем седишту таксија. “Испоставило се да се Билов такси није појавио, па смо га ми повезли до његовог таксија, који је отишао на погрешно место. Дакле, трајало је то само неколико минута, али сам за то време рекао: ‘Биле, знам улогу која ће ти донети Оскара за најбољег глумца’. А Лорна је рекла: ‘Престани да гњавиш Била, има он доста тога да ради’”.
Међутим, Нају је то привукло пажњу и заиста јесте био номинован за Оскара, али га није добио због глуме Брендана Фрејзера у Киту. Док су се одигравале кампање за сувише замршена гласања, Ишигуро је почео да схвата да његов човек неће добити статуу: “Почео сам да мислим да сам отишао и обећао Билу тог Оскара, а можда га неће добити. Ужас!”
Ишигуро се шали, али и не: он је човек приметно истанчане мисли, а једна од ствари о којима је недавно размишљао је његова улога као писца. “Постао сам прилично свестан моћи да изазовем емоције код читалаца – то је дар, ако хоћете, који хвале код мене; у образложењу за Нобелову награду се заправо и каже нешто као “емотивно снажно”. И управо тиме и оправдавам оно што радим већи део свог списатељског живота. Рекао бих да од мене нећете научити много о историји; обратите се историчарима. Међутим, романописац може да пружи емоционалну димензију; нудимо неку врсту емоционалне истине какве нема у документарној прози, колико год она била педантно истражена и документована”.
Али у последњих неколико година све више га је бринуло то да подстицање снажних емотивних реакција има далеко мрачнију димензију, као што се види по томе како политички покрети умеју да управљају грађанима усмеравајући се пре на њихове инстинкте него на аргументе. “У Трамповој ери постистине непрестан је напад на акредитоване информативне медије. Није то само Трамп, општа атмосфера је таква да ако вам се не допадне неки доказ, какав год он био, можете просто сами да изнесете неку алтернативну емоционалну истину. Сам статус онога што би могло да буде истинито постао је у последње време јако магловит. Отуд мислим да је та моћ да заиста изазовете емоције код људи и стварате очигледне емоционалне истине прилично чудна ствар”.
То само може да се појача, верује, порастом моћи вештачке интелигенције (АИ). “АИ ће постати веома добар у манипулисању емоцијама. Мислим да смо на рубу тога. Тренутно мислимо само о томе како АИ крцка податке или шта већ. Али јако брзо ће АИ бити способна да схвати како изазивате одређене врсте емоција у људима – бес, тугу, смех”. АИ ће највероватније значајно утицати и на уметност, а Ишигуро је недавно позвао британску владу да заштити дела писаца и уметника од грабежи из технолошких корпорација, описујући садашњу еру као “преломни тренутак”.
Да ли је, дакле, у друштву постистине, потпомогнутом вештачком интелигенцијом и алгоритмима, довољно да књижевност задаје емотивне ударце? “Да сам овај дар применио у служби неког политичара или велике корпорације која хоће да продаје фармацеутске производе, не бисте нужно помислили да је то вредно хвале, били бисте веома сумњичави у вези с тим. Али ако то радим у служби причања прича, то се сматра нечим заиста вредним”, каже. “То је нешто што ми све више изазива нелагоду, јер мене не хвале због невероватног стила или зато што сам својим причама разоткрио велике неправде у свету. Обично ме хвале због тога што стварам нешто што расплаче људе”. Смеје се. “Дали су ми Нобелову награду за то”.
Јесу и, упркос његовим стрепњама, приче које прича наставиће да буду извор великог задовољства и значаја за његове читаоце. Питам га шта њему значе његови романи. Јесу ли сад део његове психологије, његовог унутрашњег света? “Некако мислим да су се доста удаљили од мене. Класична аналогија су деца: била су вам блиска, а онда су отишла својим путем, али осећате да сте везани за њих”. Размишља. “Они јесу моје дело, али осећам да је оно што сам ја негде другде”.
Извор: Глиф
