Терени на којима се играју утакмице катарског мундијала послије утакмица осмине финала, очишћени су од још осам екипа, а још толико тимова је остало да одигра управо посљедњих, можда и најјачих утакмица шампионата.
Ово такмичарско рашчишћавање ситуације углавном се завршило лоше по аутсајдере и оне слабије рангиране екипе. Јачи су „додали гас“ и буквално се одлијепили од Аустралије, Америке, Сенегала и осталог друштва из доњег дома свјетског фудбала. Тако смо добили заказане класике и дербије фудбалске игре: Аргентина против Холаније (реприза финала из 1978; полуфинала из 2014; четвртфинала из 1998), Бразил против Хрватске (реприза двије занимљиве мундијалске утакмице из 2006 и 2014 ), Француска против Енглеске ( ривалитет стар готово колико и фудбалска игра) и, неочекивано, дуел између Марока и Португала.
Мароко је успио оно што није пошло за руком другим „малим“ екипама, и на тај начин одржао арому чаробног и непредвидивог на овој манифестацији. Не само да је казнио Шпанце због калкулација у задњем колу груоне фазе, него му се црта пут ка полуфиналу. Тамо гдје никад нико из Африке није био. Јер Португал је за Мароко сасвим достижна задаћа. Само ако нијесу преуморни послије свега што су издржали. 4 утакмице са само једним примљеним голом (а и тај су су сами себи дали, аутогол против Канаде) и без пораза од Хрватске, Белгије и Шпаније!
По ономе што смо видјели у осмини финала, сви ови тимови су подигли игру на ниво више, па је тешко замислити њихов корак – назад. У том смислу очекује се спектакл у петак и у суботу. За оне праве сладокусце. Сва четири меча четвртфинала и све оно што слиједи.
Међутим наслов овог текста не односи се само на ову врсту свођења такмичарских рачуна, него и на витешко држање бројних поражених екипа, а међу њима, на првом мјесту Јапанаца.
Слика њиховог селектора који самурајски поздравља „бољег од себе“, као и кадрови уплаканих фудбалера те земље − учинили су Јапанце шампионима етике и фер игре, много прије одиграног финала мундијала. Знали смо из бајки и митских прича да пораз може засијати и љепше и јаче од било које побједе. Али сада видимо и знамо да величина пораза и до данашњих дана сачувала свој изузетан морални и кодекс. Само смо чекали витезове, пардон − самураје, да нам то покажу.
Многе репрезентације отпале су, али је за њихове навијаче остао горак утисак да се није уложио сваки атом снаге и фудбалског знања. У случају репрезентације Јапана поклопило се све: игра, култура, зрелост, па и спремност да се витешки плаче.
Оливер Јанковић
