Не бих се сјетио Белведера и Крушевог ждријела, но набасах на колумну белведерског бригадира Андреја Николаидиса, публикована неки дан на порталу ЦДМ. У њој бригадир, узгред, исприча сљедећу дирљиву причу:
„Након што је хеликоптером Сјеверноатлантског савеза Јоаникије устоличен на Цетињу и тако постао први црногорски НАТО митрополит, док се сузавац као змија-отровница вукао цетињском котлином, пришло ми је двоје уплаканих стараца, брачни пар. Нису ридали због сузавца, него због понижења које ничим нису заслужили. Шта је ово, рекли су ми? Играју ли се они са нама? Ми смо се поздравили са ђецом и унуцима и на Белведер отишли да погинемо, рекли су ми. То двоје старих људи нису се бојали смрти. Али су се, као и сви честити људи, стравили од понижења.“
Блиставо свједочанство! Не знам да ли сам игдје у литератури нашао нешто слично. Није пристојно да спомињем мјеста из косовског циклуса, па бих ово јуначко држање „двоје уплаканих стараца“, који су још и „брачни пар“, то јест њихово опраштање са ђецом и унуцима, могао успоредити са славним јунацима и породичним растанцима из дивних Хомерових епова.
Заиста, поћи у бој против својих сународника, кумова, рођака, братственика, племеника, против Сјеверноатланског савеза, НАТО-а, против цркве, сузавца, полиције… морало би од стране Николаидиса бити обрађено не само публицистички већ и неким умјетничким дјелом.
Милован Урван
