Љубитељи фудбала оправдано су у трансу, јер се протекли мундијал завршио спектакуларном утакмицом, која ће се памтити и препричавати. Многи су је прогласили најбољом финалном утакмицом икада. Па хајде да видимо колико је то основано.
Према броју постигнутих голова у финалу, само је оно из 1958. године (Шведска – Бразил 2:5) за гол ефикаснија утакмица од оних из 1930, 1938, 1966, 2018. (када је било 4:2 за побједника) и ове катарске гдје је 6 голова равномјерније распоређено у свједочанство о изједначеној борби (3:3). И то би био први аргумент о посебности овог меча.
Када су у питању финала која су завршена продужецима и пеналима, ово је свакако најефикасније и са највише преокрета у току 120 минута. И то овај дуел чини посебним.
Судар два најбоља играча, и при том, два најбоља стријелца (Меси и Мбапе ушли са по 5 голова у утакмицу, а завршили са 7, односно 8 погодака) у завршној утакмици – то још нијесмо гледали. При том, ово је био директи судар двије најефикасније навале на цијелом такмичењу, које су из финала изашле са 15, тј. 16 голова. У том смислу је ово најљепше финале за навијачко посматрање.
Ако овоме додамо и смјену исхода, једно вођство, па изједначење, друго вођство па ново изједначење, закључићемо да такво финале никада нијесмо имали, још од 1966, и надигравања Енглеза са Њемцима. А ако се још присјетимо оног лудила са промашеним зицерима на обје стране, при крају продужетака – утисак о посебности ове утакмице се појачава.
У односу на московско финале, овај дуел је био по свему квалитетнији и неизвјеснији. У односу на бразилско и јужноафричко финале, могли бисмо се спорити око квалитета и неизвјесности, јер смо збиља имали врло квалитетан меч и 2010. и 2014. у финалу, али ни близу оволико голова и преокрета. Тамо је, наиме, одлучивао само по један гол, у обје утакмице.
Финале у Њемачкој је било драматично, али много више због нефудбалских момената, него због игре Француза и Италијана. 2002. г. није било равноправности, као ни 1998. г. Доминирали су побједници.
1994. године гледали смо добар фудбал између Италијана и Бразилаца, али без голова све до продужетака. У Риму 1990. г. Марадонина Аргентина је била блиједа сјенка оне из Мексика. А у Мексику 1986.г. имали смо драматично и квалитетно финале истих актера из Рима. Доста голова, преокрети и побједа Аргентине. То се збило годину дана прије рођења Месија и Ди Марије. И можда бисмо ту мексичку представу могли бројати као најузбудљивју завршницу једног мундијала у посљедњих пола вијека, да поменута двојица Аргентинаца нијесу направили спектакл прије неку ноћ у Катару.
Дакле, договорили смо се. Најбоље финале, у задњих 50 година. А за цио вијек – да још размислимо…
Оливер Јанковић
